Srce zveri II

Trideseto poglavlje - Pitanje

Dragan

Sav sam ustreptao kada sam čuo da je sve gotovo. Proverio sam apsolutno svaki poru svojih ljudi, svakog čoveka ponaosob i odstranio sva sumnjiva lica. Sredio sam sve, polako i oprezno, ali sada je zvanično sve bilo gotovo i upravo sam se spremao da to sapoštim svojoj porodici. Miško je sinoć poslao onu glupaču u Srbiju gde će je preuzeti policija.

Sišao sam u trpezariju gde su moja majka i Jasmina pile kafu, a Vukašin je jurcao okolo.
,,Tata!" zaleteo se u mene velilom brzinom.
,,Vule!" odmah sam ga podigao u naručje i ostavio jedan poljubac na njegovom obrazu od čega se on zakikotao.

,,Vule, je l' može tata da te pita nešto?"
,,Narabno!"
,,Kaže se 'naravno'." moja majka ga je ispravila.
,,Naravno!" Vukašin je ponovio i ponovo me pogledao.
,,Je li tebi dosadno ovde?" snuždio se na moje pitanje i klimnuo glavom.
,,Nedostaje mi Badi..." rekao je jako tužno. Badi je njegovo štene koje mu je Maki dao dok sam ja bio u bolnici kako bi mu okupirali pažnju od situacije. Kada smo mi došli ovde, pas je ostao u Srbiji.
,,Da li bi ti voleo da se vratimo kući kod Badija?" na moje pitanje se on oduševljeno nasjemao, a Jasmina i moja majka me pogledalr u čudu.
,,Da! Da, tata, molim te! Hoću da idem kući!"

Nakon Vukašinovog oduševljenog odgovora, obratio sam se majci i Jasmini.
„Mislim da je vreme." rekao sam tiho, ali odlučno, gledajući ih oboje u oči. „Sve je gotovo. Sve što smo morali da obavimo je završeno. Možemo da se vratimo u Srbiju."

Jasmina se osmehnula, ali sam u njenom pogledu video mešavinu radosti i zabrinutosti. Znao sam da je i njoj nedostajao naš dom, ali takođe sam znao i da brine zbog mene, Vukašina, deteta koje je na putu, svih nas.

„Stvarno je gotovo?" upitala je, kao da još uvek ne veruje.
„Jeste, ljubavi." odgovorio sam i tada sam osetio kako mi iznenada pada veliki teret s ramena. Sve sumnje, svi strahovi i strepnje, konačno su nestali, ,,Sada smo ponovo bezbedni."

Majka me pažljivo posmatrala, u njenim očima blaga seta i ponos. Verujem da je razumela više od svih šta sve ovaj povratak znači, koliko je ova borba trajala.

Prišao sam im i zagrlio ih, osetivši konačno mir koji se dugo skrivao negde ispod svih problema. Osećao sam kako se Vukašin, još u mom naručju, smestio između nas, smešeći se, presrećan zbog odluke koja će nas sve vratiti kući.

Jasmina me tada nežno poljubila u obraz. „Idemo kući..." rekla je jednostavno, a ja sam klimnuo glavom, osmehnuvši se dok sam, kao i ona, verovao da je konačno došlo vreme da zaista budemo ona stara porodica, bez tajni, bez straha.

„Idemo kući." ponovio sam i te reči su zvučale snažnije nego ikada pre.