Trudim se da ne razmišljam o svemu što si mi ostavio, o ovom ludom teretu i još luđem osmehu svaki put kada mi se pojaviš u mislima; a ne treba mi mnogo, čak i kada pokušam da te potisnem, ti nekako isplivaš i odjednom se setim onih dana kada si mi čuvao leđa i znao šta mi je na umu čak i kada nisam o tome govorila.
Odjednom je toliko toga što bih te pitala, a odgovora nikad manje. Možda samo treba da verujem da će se kockice poklopiti i da će moje pismo stići, a možda su sva rešenja odavno tu, čekaju da budu otkopana i primećena poput školjki na plaži.
Nasmejao bi se na ovo, znam, pisanje ti nikad nije išlo, ni moje ti metafore nisu bile jasne, pa opet si pokušavao da ih ispratiš.
I dalje ne znam zašto si onog dana nazvao, još manje zašto si noć pre toga satima slušao o serijama koje sam tada gledala i likovima koji ti ništa ne bi promenili u životu, a meni su bili sve. Ne znam ni zašto si bio tako ponosan na mene kada smo one zime završili na vrhu liste, a još ponosniji kada se samo moje ime tu nalazilo; zašto si dopustio da sanjamo o životu koji nije bio moguć i da taj san i dalje vučem sa sobom, iako ti je tada srce bilo puno. Ne znam, Aleksandre, ni zašto sam uvek osećala da neću propasti ako si ti tu i istovremeno imala želju da i tebe vadim iz svakog problema kao da mi život od toga zavisi, a žrtvovao si i sam dovoljno da bih znala da nismo prolazni.
Možda su svi biseri na dnu okeana, na dnu sećanja i možda se ova ljubav koju krijem može objasniti samo bliskošću duša kojoj sam svedočila, čiji sam deo bila. Još uvek mi je toplo od zagrljaja koji se desio pre pet godina i mislim da mi nikada nisi bio ovako blizu.
Ali bih te pitala ipak zašto si samo moja vrata ostavio otključana i zašto si želeo da te vidim s njom? Pitala bih i sebe verovatno zašto sam, dok si bio preda mnom, trčala za drugim i pustila te da veruješ da mi nisi važan - te se svađe još uvek sećam i mislim da me i danas peče. Šta smo uradili i zbog čega, sve mi je manje jasno, no ipak činjenica ostaje: bila sam ljubomorna; bio si ljubomoran. Slažem te kockice u glavi satima. Bila sam ti bitna. Bio si deo mene.
Još uvek si. Mislim da to i sam znaš. Pa svrati, kada god, usred zime ili na proleće, kada se sve ugasi i budeš moje jedino svetlo ili kada postaneš moja senka dok tlo bude gorelo. Vreme, izgleda, ne postoji, nas dvoje se zauvek vrtimo ukrug - ovde gde smo, na čudan način, spokojni i srećni.
