Kiril je pokušao da se oslobodi nečega čudnog što ga je obavijalo. Umorno je posmatrao Manon, njene plave oči činile su mu se hladnima, kao da to nije bila ona devojka koju je upoznao. Manon je stajala iznad njega kao sudija i izvršitelj, kao da je čekala da on umre.
„Zašto? Zato što si mi to uradila? Zato što sam saznao za tvoju vezu sa Stefanom?” uspeo je konačno da progovori, a glas mu je, kao da nije bio njegov, jedva čujan i pun prezira. U Kirilu je brujala bes, a sopstvena nemoć ga je slomila.
„Jer nemam izbora,” sada njen glas nije bio hladan. „Zar ne vidiš? Ovo je borba za opstanak, a moja beba i ja ćemo sve da preživimo. Ubiću ljude ako treba, da ova mrvica ugleda svetlost dana. Izdaću svakoga i učiniću bilo šta samo da uspem da odem odavde. Zato nemoj da pretvaraš da je ovo nešto između nas, jer nije, nije.“
Kiril je osetio da mu se vid sve više magli. U tom trenutku shvatio je da ga je nasamarila maloletna devojka i uspela da uradi ono što su njegovi neprijatelji preželjkivali - držala je njegov život u šaci. Stefanove igre i spletke dovele su ga do ovog stadijuma, a Manon je, poput pravog moćnika, igrala mračnu igru, bez obzira na to što su svi oni bili na korak do dna.
„Mogu da poverujem da veza između vas nije prava i da je sve njegova igra, ali zašto mu onda pomažeš?”
„Nemci su tražili od Ruskinja da obuku bele haljine kao simbol milosti, a onda su ih streljali, Kirile. U ovom svetu, gde se pravda gubi, moramo se boriti za sopstvenu sudbinu, moramo biti jednako loši, poput njih,” mirno je izgovorila Manon. „Da je ovo 1942. godina i da je Sankt Peterburg Lenjingrad, radije bih obukla neku belu haljinu kao simbol milosti i svesno otišla na streljanje nego živela sa Stefanom."
Kiril je na trenutak zaćutao, šokiran težinom njenih reči. „To nije rešenje.”
„A šta mi tačno predlažeš? Da čekam svoju sudbinu i da se prepustim večnim mukama? Da se molim za spas koji nikada ne dolazi? Ili sam možda trebala da odem sa tobom u posve drugačiji kavez od ovog trenutnog?” Manon je povisila ton. „Nije ovo film, nego stvarni život. Zato nemoj da zameriš, ali pregazila bih i rođenu majku da spasim svoje dete. Ti si samo kolateralna šteta, kao što sam i ja tebi bila.”
Manon je stajala pored Kirila, mirno ga posmatrajući, potpuno svesna da je preterala sa dozom, jer se njegova slabost polako pretvarala u stanje bez svesti. Nije se osećala loše zbog toga, jer je to trebalo da joj donese više slobode. To joj je moglo omogućiti beg. Jer njen stomak će uskoro krenuti da se primećuje, i pre nego što bude primetan, i Stefan nasilno izvadi bebu iz nje, morala je da pobegne.
Vrata su se naglo otvorila i Stefan je uleteo u sobu. Njegovo lice je bilo izobličeno od besa ugledajući Kirila u polusvesnom stanju. Kiril je trebao biti na nogama i nasrnuti na Manon, a Stefan je trebao da je “spasi” od njega. Očito nešto nije dobro krenulo, jer je njegov plan promenio svoj pravac.
„Šta si mu jebeno uradila?” viknuo je, a njegov glas se proširio poput munje.
„Trebala si da ga uspavaš, a ne da ga ubiješ!”
„Nisam htela da povredim! Samo sam… samo sam mu dala ono što si tražio. I realno, nisam znala da će ovako reagovati,” nevino je slegnula ramenima.
„Ne, ne. Ti si poludela!” Stefan je zakoračio bliže njoj, a njegov ton je bio pun pretnje. Zgrabio joj je ruku dok se ona otimala, ali on je jako stegnuo i drugom rukom otvorio unutrašnjost prsta. „Sve si sipala? Budalo!”
Naglo joj je pustio ruku i istom rukom je stegnuo za vrat. Njegova šaka obujmila je njen tanki vrat, stegnuvši ga sve snažnije. Manon se borila, grbela, mlatarala rukama, boreći se za dah. Stefan je osetio koliko je srećan u tom trenutku. Osećajući njen mali tanki vrat oko svojih prstiju, pomutilo mu je sve od snažne želje da se zakopa u nju i uzme je. Naglo je pustio vrat i gurnuo je; Manon se zateturala i pala preko Kirila, koji je bespomoćno posmatrao scenu. Nije mogao da joj pomogne, zapljusnula ga je gorka realnost. Manon je jedva disala, vrat ju je boleo od silnog stiskanja, pokušavala je da dođe do daha.
