Postala mu je sve u onom momentu kada mu nije trebao niko, kada nije želeo nikog. I bila mu je zabranjena a zabranjeno je oduvek bilo i najslađe.
•Priča je samo moje vlasništvo, plod moje mašte i svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima j...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Gde si Kolence?" Nata mu se obraduje kao dete deda mrazu a on magarac jedan, samo prođe pored nas bez reči. Gledam u njegova leđa i ne mogu da se ne zapitam koji kurac? "Okej? Šta ste mu radili kada je tako tih? Nisam uspela čak ni da ga naljutim nadimkom." Konstantin prezire kada ga zovemo Kolence. Uvek je govorio da on nije neko tamo malo koleno, nego čovek. Znam, on je neviđena budala. Ali moja budala.
"Drma ga nejebica." opali Nikolaj očima lutajući po mom licu. Šta? Nije valjda da oni nešto znaju? Ipak, ne dam se odati. Ja sam ipak Milijanina ćerka, umem da blefiram za medalju, a tata i baba zbog toga veoma često lude. Zajedno sa Natašom priđem tati i obe ga poljubimo. "Ne zameri mu Nale. Jaja su mu puna a glava prazna. U zadnje vreme je jako čudan." on još uvek gleda u mene. Ubiću te, Konstantine Karadžiću. Ubiti bez trunke kajanja.
"Sestra mu je poginula Nikolaje, možda je zato kako ti kažeš, čudan." odbrusim mu ljutito. "A biće da je i tvoja glava prazna a jaja puna. Čim tako možeš da kudiš svog najboljeg druga." uz mahanje glavom izađem iz tatine kancelarije. Čujem kako me Miloš doziva ali ne vraćam se nazad. Umesto u svoju sobu odem pravo do kuhinje gde zateknem mamu i Konstantina u poslu. "O pa nisam znala da imamo još jednu domaćicu ovde." zacvrkućem s vrata. Pogleda me nežno i nasmeje se najtoplije moguće, zbog čega mi se tlo zavrti pod nogama.
"Ne zezaj me mala." zavrti glavom kada mu se isplazim. Ovo je ranije za nas dvoje bila normala. Nikada nismo previše komunicirali, zapravo uspešno smo se izbegavali maltene ceo moj život. Ali delili smo neke lepe trenutke iz detinjstva, jer ipak, njegov najbolji drug je moj brat a njegova sestra je bila moja najbolja drugarica. A na sve to, i očevi su nam prijatelji više od dvadeset godina, skoro pa trideset. "Mogla si baš i da nam se pridružiš u spremanju. Da vidimo kakva si ti domaćica."
Sada je on taj koji se isplazi. Zabavljeno podigne obrve kada se napravim da zevam. "Mogla sam, zaista." ne mogu da skinem osmeh s lica. Kada sam s njim uvek imam osećaj kao da me neko golica. I taj osećaj nikako ne jenjava. "Ali pošto moja majka umesto mog omiljenog jela sprema tvoje, mislim da je sasvim u redu da se ne mešam u pripreme."
"Ista kao njen stariji brat." zasmeje se. "Ljubomorni ste kao kučići. Da čovek ne poveruje."
"Ne pada iver daleko od klade, zar ne?" kažem i ipak priđem da mu pomognem sa postavljanjem stola. Mrzim sve što ima veze s kuhinjom, osim jela, ali Kostu ne mogu da odbijem. Da mi traži da guramo njegovog voljenog juga iz 2001. godine zajedno, bez problema bi gurala. Ako to nije ljubav, pitam se šta jeste? Krajičkom oka uhvatim ga kako me gleda i smeška se ali isto tako uhvatim i kako nas mama isto tako sa osmehom gleda. Pođe nešto da nam kaže ali zvono telefona je prekine. Izvini nam se i ode iz kuhinje. Kako ostanemo sami čitavo telo mi zadrhti a unutrašnji organi kao da mi igraju Valcer po stomaku. "Jesi li rekao nekome za nas?" upitam ga kad nam se ruke dodirnu.
Usudim se da ga pogledam i odjednom više nema onog razigranog Konstantina. Ali ovo moramo da rasčistimo. Što pre to bolje. "To sam ja hteo tebe da pitam... Ja nisam pričao nikome ništa. Rastrgli bi me kad bi čuli, pa nisam lud." koliko god on možda jeste u pravu, ta izjava me razljuti. Da li je moguće da ja njemu ništa važno u životu ne predstavljam? Da li je moguće da mu ona noć baš ništa nije značila?
"Jer je to najbitnija stvar na svetu Konstantine. Jako je bitno da li će se moj otac i moj brat naljutiti na tebe. A to šta ja sve ovo vreme osećam i šta mislim tebi je skroz nevažno!" otrgnem ruku iz njegove. Ja ne verujem kakva budala stoji ispred mene. Pa da li je moj otac Bog da ga se toliko boji? "Ako si hteo samo da me jebeš bolje da si mi tako rekao. Manje bi me duša bolela nego sada."
"Prestani Nadežda." otrese mi ljutito. "Koristiš reči za koje bi mogla da dobiješ po nosu." upozori me a onda nastavi da mi priča kao da sam samo ja kriva za ovu situaciju. Pa tvoj druškan je bio u meni, nije samo moja krivica i ne možeš da bežiš od nje. "I ne, nisam hteo samo da te jebem, kako si rekla, to mi čak nikada nije ni bilo u planu i baš zato ne znam šta da radim s tobom. Daj mi vremena."
"Vremena? Hoćeš da ti dam vremena?" koja drskost. On bi hteo još malo vremena. "Imaš ti sve vreme ovog sveta. Ali kada konačno saznaš šta bi to mogao da radiš sa mnom više me nećeš zanimati." isprsim se ispred njega kao paun.
"Jel tako gospođice Petrović?" gledam ga kako steže šake u pesnice i klimnem glavom. Neka se trgne. Pa ne mogu da ga čekam ceo život. "Večeras si moja drznice mala." zgrabi me svojim velikim šakama za struk i privuče me sebi. "I sada te ne pitam da li ti to želiš ili ne želiš uvažena gospođice. Ideš sa mnom da vidiš kako ću fino izjebati taj inat i prkos iz tebe. Spremi se, sama si tražila." grubo spusti usne na moje a ja kao najveća očajnica prihvatim tu njegovu igru i isto tako mu uzvratim. Grubo, drsko i bezobrazno.
