Boris je prvo slušao glasove, ali osim zvuka cipela, ništa se drugo nije čulo. Potom je lagano otvorio jedno oko, pokušavajući da se prilagodi na jaku svetlost. Otvorio je oči, shvativši da je vezan konopcem za stolicu, a da se nalazi u prostoriji koja je pokrivena providnim najlonima; od plafona do poda svuda je postavljen najlon. Boris je dobro znao šta se događa u ovakvim prostorijama i da odavde nema izlaska. Puno puta je mučio ljude za kašičicu istine, zbog izdaje i malih greškica, i dobro je znao kako će početi njegovo mučenje. Dominik se staloženo smestio u stolicu ispred Borisa i iz džepa izvukao paklicu cigara. Izvadio je cigaretu i uzeo upaljač. Ispalio je zvuk otvaranja poklopca upaljača koji se razlio po čitavoj sobi. Povukao je dva duboka dima cigarete i primakao se Borisu, zgrabivši ga snažno za ruku i pritisnuvši cigaretu uz njegovu kožu.
„Koliko god da je čovek snažan, uvek mora biti pažljiv, jer samo jedan krivi pokret te može povesti do dna. A jednom kada padneš, padaš, padaš dok ne stigneš do provalije,” Dominik progovori mirnim glasom, dok suprotno tome nasilno pritiska cigaretu na Borisovu kožu.
Boris je znao da je Dominik čovek koji deluje iz senke, izuzetno inteligentna osoba, u stanju da naoruža bilo koga isključivo svojim govorom, bez upotrebe fizičke snage. Za razliku od Stefana, koji od svega izvlači svoju korist i koristi ljude do maksimuma, Dominik je bio skroz različit i zato je znao da dogovora neće biti. Dominik je uzoran građanin, biznismen koji kupuje zgrade i prodaje, pere novac kroz legalan posao, ima puno restorana, ulaže investicije u gradnju, isplaćuje novac u humanitarne svrhe i niko ga ne može povezati s podzemnim svetom.
Dominik je povukao cigaretu, od koje je ostao samo opušak. Naslonio se leđima na naslon stolice i još mirnije ponovio:
„Postao si snažniji i misliš da si nedodirljiv, i zbog toga letiš previsoko. Padao si i pao ravno u provaliju - kod mene, i ovo je tvoj kraj,” mirno izgovori, naglašavajući svoju moć rečima.
„Ovde sam zbog Manon?” Boris upita. „Ta cura kao da ima zlatnu pičkicu! Želi je Stefan, Kiril, drugi Maksimov i ti… jeste da je zgodna i pravi kolačić, ali nije vredna da me ubiješ.”
„Manon, Manon… netačno, ovde si da umreš,” hladno je Dominik izgovorio. „Sada kreni da pričaš, inače ćeš pevati sve kroz krv!”
Boris nije prihvatio njegov mirni izlaz iz situacije koji je Dominik ponudio. Dominik je smatrao da ne zaslužuje toliko divan tretman; čupanje ručnih noktiju na svih deset prsta, šminkanje pesnicama lice i masažu pesnicima po telu. Iako je Borisa smatrao tvrdim orahom, ispostavilo se da je taj tvrdi orah propevao brže nego mnogi drugi koji su imali čast da sede u ovoj počasnoj stolici za mučenje. Pričao je o tome kako je Stefan podmetnuo ubistvo svojih dvoje polubrata i tako sklonio prepreke što se tiče Manon. Dominik se naježio kada je Boris ispričao u kakvom stanju je zatekao Manon i Stefanovu bolesnu opsesiju njome. Pevao je svaki detalj; neke sitnice je Dominik znao, a pojedine stare su mu bile od značaja. Nakon što je dobio od Borisa ono što je želeo, izašao je iz podruma, ostavivši momke da ga ubiju, reše se tela i očiste dokaze.
Taman kada je ušao u kuću, otkopčao je kaput i prebacio ga preko naslona stolice, potom smestio na stolicu i zapalio cigaretu začuo se glasan ženski vrisak. Naglo je ustao sa stolice i potrčao prema vrisku.
*
Manon otvori oči, shvatajući da se nalazi na krevetu, okružena skupocenim, nežnim čaršavima koji su mirisali na njen omiljeni cvet - jasmin. Manon je posmatrala nepoznatu sobu koja je bila dekorisana skupocenim baršunastim zavesama boje šampanjca, a zidovi su bili ukrašeni diskretnim zlatnim dekorativnim ukrasima. Manon je prešla prstima preko svilenih pokrivača, pokušavajući da shvati gde se nalazi. Poslednje čega se sećala bilo je kako sedi na suvozačevom mestu u Borisovom autu.
