Ne želim tvoje tajne

I

Čujem zvonjavu alarma, ne ustajem iz prve, kao i svakog jutra.

Da ne živim sama, mislim da bi oni oko mene poludeli, kada bi im svakodnevno ujutru pored glave zvonilo bar pet alarma na po pet minuta...

-"O čoveče, danas ne smem da zakasnim!" - slučajne misli u mojoj glavi dovode do toga da se stvarno razbudim.

-"Okej Andrea, možeš ti to! Konačno si dobila veliku priliku, iskoristi je!" - govorila sam sama sebi gledajući se u ogledalo dok sam se šminkala.

Danas moram da blistam, urednica će me ubiti ako ovo ne odradim kako treba! Ovo je ozbiljan zadatak!

Oblačim se na brzinu, uzimam sve što mi je potrebno, i poslednji put proveram je li sve kako sam zamislila.

Zastajem pred ogledalo. Kosa je nameštena, kaput ispeglan, hulahop se slaže uz autfit, šminka je odlično ispala i mislim da sam sve spakovala u torbu.

Žutim kroz vrata, nemam vremena da zovem taksi, pa ulazim u prvi autobus koji ide u tom pravcu.

U glavi se preslišavam pitanja, dok se vozim ovom krntijom. Prozori su mu zaglavljeni, grejanje ne radi i da nema mali milion ljudi u ovom jednom busu, verovatno bih se smrzla... Ali evo ovako, da bih mogla da stojim, ja grlim nepoznatu babu, jer drugačije ne mogu da dohvatim šipku da se uhvatim za nju.

Konačno udišem svež vazduh kada izlazim iz one gužve...

Hodam prema toj zgradi, koja se nalazi nedaleko od stanice na koju sam sišla.

Još jedom zastajem ispred onolikih vrata,da udahnem vazduha, umirim se, i navučem najsigurniji osmeh na lice.

Koračam ka recepciji gde me usput zaustavlja obezbeđenje.

-"Pristupnu karticu molim" - govori mi dubokim glasom jedan od čuvara.

Preturam po torbici kako bih je našla munjevitom brzinom, i jedino što postižem je da mi sve iz nje ispada na pod.

-"Nisam zatražio pretres ličnih stvari gospođice, date mi jednu karticu i svako ide svojim putem. Ukoliko uopšte imate pristupnu karticu." - govori mi isti onaj čuvar malo podrugljivo.

-"Imam, ja sam Andrea Hejl, ovde sam poslovno, imam zakazan intervju sa gospodinom Brendonom Blejkom." - govorim dok sa poda skupljam svoje razbacane stvari.

-"Nisam siguran da ću vam poverovati Andrea, gospodin Blejk gotovo nikada ne daje intervjue ili izjave za novine" - sada mi se obraća drugi od dvojice čuvara koji su me zaustavili još na ulazu u zgradu.

-"Znam, ali eto moja redakcija je uspela da dobije termin. Biću iskrena, zaboravila sam pristupnu karticu kod kuće..." - bravo Andrea, zeznula si sve što što si mogla! Da li je moguće da sam ponela labelo, ali prokletu karticu nisam!!!

-"Onda mi je žao, morali bi ste napustiti zgradu." - rekli su gotovo obojica u glas.

-"Ne, ne, molim vas, pođite samnom do recepcije, sigurno će se u kompjuteru videti da je najavljeno da ću doći, molim vas!" - gledali su me desetak sekundi, kada su, hvala nebesima, popustili malo i dozvolili mi da dokažem ono što govorim.

Radnica na recepciji me nije baš ljubazno pogledala kada je videla da joj prilazim sa sve obezbeđenjem zgrade.

-"Dobar dan, poštovanje, ja sam Andrea Hejl, ovde sam radi zakaznog termina za intervju sa gospodinom Brendonom Blejkom. Izvinjavam se, zaboravila sam pristupnu karticu, možete li molim vas poroveriti ima li me u sistemu?" - trudila sam se da izgledam nasmejano i iskreno.

-"Da, ima te u sistemu" - progovorila je recepcionarka nakon par minuta kuckanja po tastaturi -"Ja ću dalje momci, vratite se slobodno na položaje"

Tada su se oni udaljili, a ona je sklonila pogled s ekrana kompjutera i pogledala u mene -"Idi liftom, pretposlednji sprat, videćeš velika crna vrata na kojima zlatnim slovima piše direktorovo ime. Najavila sam da dolaziš, sačekaj ispred vrata, dok te neko ne pusti unutra" - rekla je kratko i odsečno.

Brzo sam se okrenula tražeći lift koji je mogao oči da mi izbode svojom veličinom. Ko isprva ne bi primetio ovoliki lift? Pa ja!

Ulazim unutra, kada mi se odmah na sledećm spratu pridružilo još par ljudi u odelima, i tako na svakih par spratova.

Ovo je trajalo besmisleno dugo, trebalo bi da u ovoj zgradi postoji još koji lift, čoveče već je prošlo petnest minuta...

Konačno izlazim na pretposlednji sprat ovog nebodera i u tom momentu zapravo postajem svesna luksuza ove zgrade. Sve izgleda toliko skupo, što zapravo verovatno i jeste.

Tek nakon par koraka shvatam da nesvesno hodam tiho i polako, ne bi li isprljala ovaj savršeno čist pod, verovatno od mermera, ili je bar izgledalo tako.

Nailazim na ogromna crna vrata, na kojima stvarno pozlaćeno piše "Brendon Blejk".

O Bože, stvarno sam ovde, ovo se stvarno dešava, današnji posao mi može doneti mnogo toga. Saberi se Andrea, budi prirodna!

Konačno se približavam vratima ispred kojih takođe stoje dva čuvara. Ako ništa drugo, sigurna sam da gospodin iza crnih vrata ima dosta telohranitelja...

-"Dobar dan, Andrea Hejl, recepcionarka me najavila." - rekla sam kratko bez puno odugovlačenja.

Tada su se ova dvojica međusobno pogledala, jedan od njih je onda uzeo svoj mobilni i jedino što sam mogla zaključiti jeste da razmenjuje poruke sa nekim.

Sledeće što se dogodilo jeste da je taj isti čuvar ovom drugom naznačio da otvori vrata. Pokazali su mi rukom da je odobreno da uđem unutra.

Kada sam ušla, uh... Taj pogled je bio smrzavajući...