Znao je šta ga čeka. Već na pragu, Konstantin je bio svestan da je to njegov prvi korak ka suočavanju sa istinom. Iako je bio snažan, povremeno se osećao kao da se gubi u sopstvenim greškama. Košmari su ga verno pratili kao podsetnik krivice i nije mogao da se oslobodi preteškog tereta. Osećao je krivicu što je Manon ostavio da se bori u požaru, ali stajao je čvrsto iza svoje odluke svaki put kada pogleda u Leonida.
Vrata su se otvorila, a Dominik ga je pogledao sa hladnim, mirnim izrazom.
„Gde je Manon?” upitao je, njegov glas zvučao je napeto.
„Tu je,” Dominik je rekao mirno, kao da izbegava dalji razgovor.
„Zašto si je uzeo? Znao si da sam otišao u Sankt Peterburg po nju!”
Dominik je slegnuo ramenima, kao da mu je bilo svejedno, a njegov mirni izraz na licu se nije menjao.
„Da, uzeo sam je,” rekao je tihim tonom. „Manon je bila u opasnosti, i da Boris nije uzeo je sa namerom da je proda, možda ne bi dočekala ni zoru… a ne tebe da budeš njen spasitelj!”
Kostja je nervozno prošao rukom kroz kosu. Prisećao se požara, trenutka kada je morao da pronađe Leonida , i kada je ostavio Manon samu.
„Nebitno!” izgovorio je Konstantin dok je posmatrao svog ledenog brata kojem ništa nije moglo da uzdrma svet, pa čak ni devojka koja je pobegla od njega.
„Bitno je, Konstantine!” Dominik je izustio reči kao da su otrov. „Ona nije roba, ni tvoja, ni tuđa. Niko je nije gledao kao osobu, pa nisi ti! Ona je samo jedno sredstvo smešteno u paklu, bez mogućnosti da iz vatre izađe.”
„Ona je za mene osećaj krivice i ovde je da joj se iskupim! Da je spasim! Muči me krivica koja čuči na pragu kojeg ne mogu da se oslobodim.”
„Ti si nju ostavio u plamenu, Konstantine. Pomiri se sa tom istinom i nastavi dalje!” Kao i svaki put, Dominik je bio hladan. „Tebe muči krivica, a nju opsedaju milion malih čudovišta.”
„Gde je ona?” Konstantin je sada zvučao ljuto.
„Poslednji put je bila u kuhinji. Razgovaraj mirno sa njom, jer imaš dosta toga da saznaš.”
Konstantin je klimnuo glavom.
Manon je sedela za kuhinjskim stolom. Posle dugog vremena bila je u ženskom društvu, a ova ljubazna starija žena uspela je da je nasmeje, opusti i skrene joj misli od višemesečnog zatvoreništva. Kroz monotono kretanje noža kao da se oslobađala nemirnih misli. Osim prijatnog glasa starije žene i koraka druge dve mlađe pomoćnice, ništa se drugo nije čulo. Uprkos tome što je prestala da razmišlja o Stefanu, nije mogla da prestane da razmišlja o Leonidu. Uplašila se od same njegove pojave. Leonid je izgoreo u požaru.
Konstantin je ušao tiho, gotovo nečujno, kao senka. Njegova visoka figura i hladna, samouverena pojava privlačile su pažnju, ali nije bio poznat po nežnosti. Prišao joj je iza leđa i nežno je dodirnuo po ramenu. Manon je zadrhtala, ali nije odmah pogledala unazad. Instinktivno je zgrabila nož koji je držala i okrenula se naglo, oči su joj bile razrogačene od šoka. Pre nego što je Konstantin išta rekao, nož je bio usmeren pravo ka njegovim grudima. Kostja je podigao obrve, iznenađen njenom reakcijom, ali njegov izraz lica ostao je miran. Domaćica i pomoćnice zaustavile su se usred posla, zapanjeno posmatrajući scenu.
„Manon,” rekao je tihim, dubokim glasom. „Da li planiraš da me povrediš tim nožem?”
Manina vilica je zadrhtala, ali nije ispuštala nož. Konstantin je bio muškarac koji je istovremeno zastrašivao i pomalo privlačio. Visok, snažno građen, s ramenima poput velike tvrđave, izgledao je nekako krupnije i snažnije otkako su se prvi i poslednji put videli. Nosio je jednostavnu odeću – tamne pantalone, kožnu jaknu i čizme, sve potpuno crno, kao što je on sam.
