Dominik i Konstantin sedeli su za šankom u sklopu kuhinje. Svetlo je bilo prigušeno, a atmosfera teška, baš kao i tema koju je Dominik započeo.
„Ona je devojčica koju niko nije spasio na vreme,“ rekao je Dominik, glasom koji je bio ozbiljan. „Stefan ju je zlostavljao,“ započeo je Dominik. „Tukao je, zaključavao u sobu, prodavao kao da je parče čokolade. Hladan i nemilosrdan. A najviše je bilo to što je u jednom trenutku pokušao da je siluje... dok je ležala na telu čoveka kojeg je morala da ubije da bi preživela.“
Kostja je stisnuo šake i slegnuo ramenima, pokušavajući pronaći prave reči. Znao je da je Stefan monstrum, donekle je imao pretpostavku da je tuče, ali ovoliko nije mogao ni da pomisli.
„Jebote! Na telu mrtvog čoveka?“ Kostja je šokirano upitao. „Kako je ubila Kirila?"
„Ne znam,“ rekao je Dominik. „Boris je rekao kada je ušao u sobu da je ona bila krvava po licu, rukama i haljini… Stefan je ležao krvav dole, a ona je držala kaiš u rukama. Na Kirilu nije bilo tragova borbe, pa Boris misli da je u pitanju neki otrov.“
„Uh, jebote.“
„Ubila ga je da se spasi. Bila je zarobljena u paketu koji nije mogla da se otvori,“ Dominik je ledeno rekao. „Ali... rekla mi je nešto što mi se urezalo u glavu. Pitala me je: 'Kako da verujem bilo kojem muškarcu nakon ovoga?'“
Kostja je mirno slušao svoga brata.
„Nisam znao šta da joj kažem,” priznao je Dominik, pogledavši ga pravo u oči. „Borila se kao lavica, naučivši da ne sme svima da veruje, samo onima koji joj daju razlog za to.”
„Znamo Stefana, ali čak ni od njega nisam očekivao ovo,“ rekao je Konstantin. „Igoru je porodica bila svetinja. Toliko je pazio da nismo znali za Manonino postojanje.“
„Šta planiraš sa njom?“ upitao je Dominik.
„Ništa. Apsolutno ništa.“ Kostja mirno izusti. „Ona je za mene poput košmara koji me prati kao podsetnik krivice i pretežak teret. Samo osećaj krivice.“
„Zar misliš da će Stefan da je ostavi? Posebno nakon što je ubila Kirila i uvukla ga u velika govna?“
„Neće, naravno, neće.“ Kostja je prošao rukama kroz kratku kosu. „Ostaće ovde. Na sigurnom. Dok se ne rešimo Stefana. Pa posle neka ide gde hoće.“
„Manon… trudna je,“ rekao je Dominik.
Kostja se ukočio, oči su mu se raširile od iznenađenja. „Šta?! Manon? Kako to misliš, trudna?“
„Trudna je,“ ponovio je Dominik. „I dete je tvoje. Barem Manon kaže.“
Kostja je bio nepomičan nekoliko trenutaka, oči su mu bile širom otvorene dok je pokušavao obraditi tu informaciju. „To nije moguće... Mislim, imali smo samo jednom seks...“
„Sada možda nosi tvoje dete, a možda ne,“ presekao ga je Dominik hladno. „Šta planiraš sa tim?“
„Ne znam, ne znam… nisam siguran,” izgovorio je Kostja zbunjeno. „Za početak da rešim Manoninu sigurnost, pa ću onda u međuvremenu da proverim da li je moje dete. Ako je moje… ne znam. Detetu su potrebni roditelji, a ja nisam siguran da to mogu.“
„Manon nema taj luksuz da bira. Birala se čak i kada nije videla izlaz. Ovo dete… bio je jedini razlog da nastavi dalje.“
Dominik mu je ispričao svaku sitnicu koju je saznao od Borisa. Kostja nije mogao prestati da razmišlja o Manon, o onome što ju je tako mladu snašlo.
*
Nakon što je Konstantin otišao, Manon je ostala u istoj poziciji, na krevetu. Gledala je u zid, pored vrata, kao da se plašila da bi se ponovo mogao vratiti. U njenim mislima, zid je počeo da oživljava. Sitne, svetlucave tačke pojavljivale su se odjednom, raspršene poput zvezdanog neba. Svih boja – od duboke, tamnoplave do vrele crvene – prelazile su u zelenu, izgledajući poput duginih boja u tačkicama. Tačkice su počele da se kreću, kao bube koje traže svoj put. Neke su se spajale, druge odvajale, kao da je zid postao kosmos u minijaturi. Dok je Manon netremice promatrala ples tačkica na zidu, jedna tačka, plava, počela je da se izdvaja… krupnija, veća, sjajnija i dominantna tačka, kao da se odlepila sa zida, munjevito poput pčele poletela prema njoj. Pre nego što je uopšte shvatila šta se događa, tačka ju je pogodila pravo u njeno čelo – ili se Manon tako činilo. Kao da je osetila oštar, hladan trn koji je prostrujao njenim telom. Trgla se, a ruka joj je instinktivno poletela prema čelu. Osećala je kao da je bila napadnuta, ali goli zid govorio je suprotno. Manon je ostala nepomična, dlan još počivao na čelu, kao da traži dokaz onoga što se dogodilo. Tačka nije mogla stvarno da je dodirne, ali osetila je taj udarac i videla taj zalet. Prazan, hladan zid joj se rugao, igrajući se sa njenim razumom. Pokušala je da održi nit stvarnosti dok je dugo sedela u tišini, mozak joj od straha ili dosade stvarao slike u glavi.
Ali ta plava tačka… Osetila je to. Osećaj je bio sličan onome kad ti igla probije kožu—kratak. Kao da je s tom plavom tačkom nešto ušlo u nju, nešto čudno, nešto nestvarno. Ali taj osećaj prema plavoj tački bio je tako stvaran, tako živ, poput ožiljka svesti.
Manon je naglo ustala sa kreveta, praveći krupne korake levo-desno. Ruke su joj nemirno prelazile preko kose, kroz pramenove koji su se vukli uz vlasište. Očajno joj je bilo potrebno pranje. Sve joj se ovo činilo jezivo poznatim, već je provodila vreme zaključana u četiri zida, zašto bi ovoga puta bilo drugačije? Osećaj deja vu bio je prejak da bi ga ignorisala. Napravila je još nekoliko koraka, a zatim zastala ispred zida. Položila je ruku na njegovu hladnu površinu, želeći osetiti da je bilo što—pulsiranje, vibraciju, nešto. Da oseti “udarac” tačke, ali se ništa nije događalo. Plava tačka nije bila tu. Ništa se nije spajalo, nije menjalo boju, samo hladan, prazni zid.
„Nema,“ šapnula je, „ništa. Nije stvarno.“
Povukla je ruku, zbunjena.
Bilo joj je potrebno nekoliko minuta da se smiri, da prihvati da su to samo scene u njenoj glavi, ništa drugo. Nije više mogla da podnese sobu. Nije mogla da podnese četiri zida. Otvorila je vrata i izašla u hodnik.
Koraci su je vodili prema kuhinji, barem je za sada imala tu slobodu normalnog kretanja kroz kuću. Kada je stigla do vrata, zastala je. Čula je glasove. Dominik i Konstantin. Manon se naslonila na okvir vrata, ne želeći da ih prekine.
„Ti znaš gde je Anja,“ izgovorio je Konstantin, glasom niskim i kontroliranim, ali dovoljno oštrim da privuče Dominikovu pažnju. „Lagao si da ne znaš gde je!“
„Kakva je razlika od toga da li znam ili ne znam?“ Dominik je toliko ravnodušno izgovorio da se Manon naježila od hladnoće u njegovom glasu. „Nema razlike. Svakako je za mene nepostojeća, udaljena, daleko od mene, jer je sama birala taj put.“
„Trebao si mi reći,“ rekao je Kostja.
„Nije imalo smisla,“ Dominik je mahnuo rukom kao da pričaju o nečemu nepoznatom, a ne o ženi koju je voleo i ženi koja ga je izdala. „Pobegla je sa koferom punim para koje je ukrala od mene! Izabrala je ono što je njoj bilo važnije.“
„Gde je?“ upitao je Konstantin.
„Beograd,“ Dominik je mirno izgovorio. „Uvek mi je na dohvatu ruke.“
„Voliš je. Znaš gde je. Idi i uzmi je.“ Konstantin je izrekao činjenice. „Ili se još uvek ljutiš zbog jednog kofera?“
Dominik je tiho izdahnuo, a u očima mu je bljesnuo trag onog nečega što je uvek prekrivao.
„Nije stvar u koferu, Konstantine,“ rekao je mirno. „Nije stvar u parama, niti u tome što je otišla. Stvar je u izboru! Izabrala je sebe. Izabrala je da me ostavi dok sam bio najslabiji. Ostavila me je dok su moja dvojica braća gorela u požaru.“
„A ti nikada nisi birao sebe?“
„Ne razumeš,“ odgovorio je Dominik. „S njom je bilo nekako drugačije. Ili sam barem ja tako mislio! A sada…“ zastao je. „Sada više nije ni bitno. Neka je u Beogradu, neka bude kako ona želi. Ne zanima me više.“
„Lažeš,“ rekao je Konstantin bez oklevanja. „Zanima te. Da te ne zanima, ne bi znao gde je. Ne bi je pratio, ne bi govorio o njoj, jer ti ne pričaš o osobama do kojih ti nije stalo.“
„Ne pratim je,“ rekao je tiše.
„Znam te, Dominik. Tako da zadrži tu priču za sebe. Voliš je! Ništa tu činjenicu ne može da promeni. Uzmi je ako to stvarno želiš. Nemoj da skrivaš iza te hladne maske i popusti.“
„Prestani da filozofiraš, Konstantine,“ rekao je Dominik oštro i ustao sa stolice. Pogledao ga je direktno, s onim ledenim izrazom koji je koristio kad je želeo prekinuti svaki razgovor. „Kao što je Manon za tebe poput košmara i podsetnik krivice, tako je za mene Anja duh iz prošlosti.“
Konstantin je digao ruke u znak predaje. „Razlika je u tome što ti Anju voliš. Ja Manon ne volim i neću je voleti. Takva vrsta odnosa se između nas neće razviti.“
„Da! Volim Anju. Ali izdaju da joj praštam neću, birala je svoj put,“ Dominik je oštro rekao. „Ne mogu da verujem jednoj osobi koja mi je ukrala novac i pobegla bez traga. Radi ličnog hira.“
„Dobro,“ Konstantin se mirno složio. Uvek je Dominiku govorio ono što se niko nije usudio.
