Postala mu je sve u onom momentu kada mu nije trebao niko, kada nije želeo nikog. I bila mu je zabranjena a zabranjeno je oduvek bilo i najslađe.
•Priča je samo moje vlasništvo, plod moje mašte i svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima j...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Izvlačim se iz Nađinog naručja i nasmejem se tom prizoru ispred sebe. Obe su zaspale pre više od dva sata u mom krevetu. Malo je reći da uživam dok ih gledam kako zagrljene spavaju. Duša me je zabolela dok sam slušao Natašinu priču o onom debilu, znam da sam obećao da ga neću dirati, ali Bože moj ne sumnjam da ću ga slomiti kad ga sretnem negde u gradu. A iz pogleda koji mi je Nadežda uputila sinoć, verujem da i ona želi isto.
Na prstima izađem iz sobe. Ne želim da ih budim, obe su se isplakale sinoć dok smo pričali. Čak sam ja bio na rubu suza, ali nisam im dao da me vide takvog. Sa leve strane moje sobe dočekaju me vrata koja uporno izbegavam da otvorim skoro dva meseca. Ipak, od sinoć me nešto vuče da uđem u Varjinu sobu, zato povučem kvaku prema dole a kad se vrata otvore, prvo provirim unutra. Odmah me zapljusne dobro poznati miris moje pokojne sestre. Premišljam se par sekundi ali ipak uđem i zatvorim vrata za sobom.
Prvo što ugledam na zidu iznad kreveta presvučenog u posteljinu od roze svile jeste naša slika sa proslave njenog osamnaestog rođendana.
U to doba Varja se farbala u jarko crvenu boju, i mrzeo sam je zbog toga. Uništila je svoju predivnu kosu prokletom farbom. Voleo sam njenu kosu, bila je tamno smeđa sa crvenkastim odsjajem, padala joj je niz leđa u savršenim talasima i uvek je bila puna volumena. Rodila se sa kosicom i oduvek je vodila posebnu brigu o njoj. Dok sam ja bio ćelava i jedna posebno ružna beba ona je bila prava bombonica.
Po čitavoj sobi nalaze se slike sa njoj dragim ljudima. Bilo ih je dosta sa mnom, tatom i mamom. Par sličica s njenim drugarima iz osnovne i srednje škole a onda i sa njenim najbližim ljudima sa fakulteta. Dosta na kojima je bila moja devojčica ali ponajviše onih na kojim je bila s Nikolajem. Ona i Nikolaj.. tandem iz snova. Jeste Niko mlađi od Varvare, ali njih dvoje su imali nešto posebno. Znam da je kao klinac bio zaljubljen do ušiju u Varvaru i znam da je pravio svakakva sranja zbog nje ali nikada nisu prešli granicu prijateljskog odnosa. Kada je Niko sazreo na Varjino mesto došle su neke druge devojčice a onda i njegova prva veza. Kako je on samo patio kada ga je ta mala šutnula. Nisam znao da li da mu se smejem ili da plačem zajedno s njim. Naime, ostavila ga je jer se loše ljubio. Imao je trinaest godina, naravno da smo se svi loše ljubili sa trinaest godina. To je bio veliki udarac na ego našeg malog drkadžije.
Elem, da se vratim ja na Varvarin i Nikolajev odnos. Toliko su vremena provodili zajedno i pre i nakon što se Nikolaju dopadala moja sestra, da su jedan drugom dopunjavali i završavali rečenice. Umeli su jedan drugom osećanja da pročitaju iz samo jednog jedinog pogleda. To je ono što ja imam celog života sa Natašom.
"Nedostaješ mi kravice moja." stisnem njenu matursku sliku uz grudi i konačno pustim suzu. Bol za sestrom ne mogu da opišem. Ona je trebala da bude tu kada se oženim. Ona je trebala da bude tu kada postanem otac. Ona je trebala da ostane sa mnom dok sam živ. Mama i tata neće živeti večno i s tim nekako mogu da živim, ali bez sestre ne sumnjam da će mi život biti pakao. "Žao mi je što ne mogu da te zagrlim, znaš? Želim da te makar još samo jednom zagrlim. Da se još jednom posvađamo i pomirimo nakon pola sata. Nije mi lako otkako si otišla najlepša moja.." iako mi jeste malo lakše sada kad sam ovo priznao na glas, još uvek me boli duša za njom. Polovinu mog bića odnela je sa sobom u grob. "Znaš.. u vezi sam sa tvojom Nadeždicom." nasmejem se. "Ona je sve ono što sam ikad želeo od devojke. I ona pati mnogo za tobom. Svaki put kada te neko spomene okice joj bljesnu tužno. A Nikolaj... nisam mogao da ga prepoznam kada smo te sahranjivali. Slomio se kao malo dete od plača. I on jadan, kad god te spominjemo jedva zadržava suze. Majka se malo oporavlja uz Milijanu i Njegoša. Njegoš sve čini da je nasmeje. A tata se nekako drži, zbog majke i mene. Ni njemu nije lako, ti najbolje znaš kolika je njegova ljubav prema tebi bila jaka i čista. Kada jednog dana budem imao decu, ako mi Bog podari ćerku... želeo bih da bude ista kao ti. Da liči na svoju tetku u svakom smislu te reči. Da bude nežna, dobra, nasmejana i uporna kao ti. Ne mogu ti obećati da će se zvati kao ti, iako bih to voleo više od svega.. ali mogu ti obećati da ću je voleti isto kako naš tata voli tebe. Budi mi dobro oko moje najlepše i čuvaj mi se. A ja ću dati sve od sebe da budem najbolji što mogu, samo da te opet jednog dana sretnem." obrišem oči pošto čujem korake iz svoje sobe.
"Volim te zauvek Varvara. Žao mi je što ti to nisam rekao taj poslednji put kada sam te video živu. Ali ne sumnjam da si to i sama znala." poljubim onu sliku i vratim je nazad na sto brišući sa okvira rama ono malo prašine što se nakupilo na njemu. Varvaru sam ja poslednji video živu. Iz ovog stana je krenula jedno jutro na predavanja i više se nikada nije vratila. To jutro smo se posvađali. Otišla je ostavljajući me besnog. Valjda je mislila da će me bes proći dok se vrati kući. Bes me je prošao maltene čim je izašla iz stana, ali ona se vratila nije u ovaj stan. Uzmem s kreveta njenu najdražu majicu i prinesem je svom nosu. "Voleo bih da si tu sestrice.. sa tobom bi sve bilo lepše, jednostavnije i bolje." još jednom uvučem njen miris u nozdrve i spustim komad tkanine natrag na krevet. Ništa nisam hteo da diram u ovoj sobi. Sve je ostalo onako kako je ona tog jutra ostavila. I tako će i ostati. Ja ništa njeno nemam srca da izbacim.
Ovo je poglavlje zbog kog ronim suze. Ne sumnjam da će i vas rasplakati, ali trebao nam je jedan ovakav deo u priči. Ljubim vas najviše. 😚🥰
