Postala mu je sve u onom momentu kada mu nije trebao niko, kada nije želeo nikog. I bila mu je zabranjena a zabranjeno je oduvek bilo i najslađe.
•Priča je samo moje vlasništvo, plod moje mašte i svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima j...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Dva dana. Prošlo je skoro pa puna dva dana a od mog dečka nema ni traga ni glasa. Čak ni Mateja nisam videla već par dana. Bojim se, da budem iskrena, bojim se jer nisam sigurna šta će odabrati. Ja mu nažalost, nikada nisam bila preterano važna. To što se od skoro dešava između nas nije mi ama baš nikakva garancija da će se odlučiti za mene. Ostalo je svega pet dana do mog dvadeset i prvog rođendana a ja niti imam volje i želje, niti imam snage da ga proslavim.
Telefon sam još juče isključila i bacila ga van iz sobe. Ne želim da se čujem s bilo kime i ne želim ničije poruke. Možda je i dobro što sam na vreme saznala koliko značim Konstantinu, možda je ovako najbolje za mene.
"Nisi nikada čuo za kucanje?" ležeći na leđima, ispružena po podu obratim se crnokosoj barabi koja mi je, kao i uvek, upala u sobu nenajavljeno. "Šta si sada došao da pozajmiš i nikada mi ne vratiš, seronjo?" bez reči mi priđe, podigne me kao da sam džak krompira pa me baci na krevet i nadvije se nadamnom kao crni oblak. Podignem ruke spremna da se branim jer znam šta me čeka.
Kada se Stefan pojavi u mojoj sobi i to bez galame i vriske jer mu treba nešto, znam da je došao da me maltretira. "Ptičica mi je došapnula da neko ne izbija iz sobe već dva dana. Došao sam da tog nekog dobro izgolicam!"
Ćušnem ga po ruci a moj panični smeh se zaori spratom. "Reci ti toj ptičici izdajici da ću joj razbiti teleću glavu." moje žustro koprcanje ga nikako ne spreči da me izgnjavi, a kada se zasiti moje patnje, drusne na moj siroti krevet kao sivonja. "Nisi bre ti normalan. Umreću jednom zbog tebe." govorim mu još uvek se cereći i udarim ga njegovim plišanim imenjakom po glavi. "Uh... izgnjavi ti mene za sve pare. Jel ti nije žao? Zašto si tako pokvaren?"
"Da nisam pokvaren, da li bi bio tu gde jesam?" to je parola kojom se vodi otkako ga poznajem, a to je skoro deset godina. I kako sam starija shvatam da je u pravu. Da nije takav, kako ja kažem, pokvaren, verovatno ništa ne bi uspeo da uradi od svog života. Što je velika šteta jer on ima dosta kvaliteta i žao mi je što je ovde s nama. Ja Stefana volim i cenim i želela bih da jednog dana ode i svo ovo zlo ostavi iza sebe. Želim da završi fakultet, da se zaljubi i osnuje porodicu o kojoj previše dugo mašta. On to zaslužuje. "Ne, i ti to znaš."
"Da, znam. Ali bilo bi lepo kada bi ostavio ovo zlo po strani, radi sebe. Tu si otkako mi je trinaest godina, želela bih da te vidim sa diplomom u ruci."
"Zvučiš kao Jovanka sada." nasmeje se luckasto a za njim se i ja zakikoćem. Teta Jovanka je žena zmaj!
"Tvoja majka je divna žena. Ne znam zašto joj teraš inat već sedam godina. Želi da budeš na sigurnom a posao kod mog tate ne uliva sigurnost." čak ni sam moj tata nije siguran. Ipak nikad se ne zna šta sve kriminal može doneti sa sobom. "Osim novčane stabilnosti ovde ništa drugo nije stabilno."
"Njegošu sam ostao dužan život, Naco." kaže ono što mi do sada nikada nije rekao. Podignem glavu iz krila zeca Ostoje spremna da čujem celu priču. "Znaš da Jovanka ima protezu umesto noge?" klimnem glavom. Znam to odavno. "A da li ti možda znaš kako je došlo do toga da ostane bez noge?"
