Niko kao ona (Nadežda & Konstantin)

22

Izgledam predivno! Gotovo da ne prepoznajem sebe kako su me Vera i Neda sredile. Čujem zvižduk iza leđa a u ogledalu ugledam Nikov i Laćin odraz. Priđu mi zajedno i dok me Lazar okreće da me celu dobro pogleda, Nik stoji po strani i smeška se. "Srećan rođendan sestro! Kako si mi samo lepa, da si lepša ne bi valjalo."

"Hvala Laćko. Nik, šta misliš? Jesam li dobra?" opet se nesigurno okrenem prema ogledalu. Bila sam sigurna da je ova haljina prava za ovu priliku dok je nisam obukla. Kratka je. "Sviđa mi se, ali je kratka."

"Pašće na dupe onaj slepac kad te vidi." to je sve što mi kaže pre nego li me zagrli. "Završavaj spremanje pa da krenemo polako." izađu iz moje sobe a ja brže bolje pobegnem od tog ogledala. To je to. To je ta haljina.

Tako obična a opet tako izazovna. Bela, kratka haljina sa rukavom kroz koji ide leva ruka sa sve šljokičastim detaljima. Moja haljina iz snova, reklo bi se. Savršena sam! Nema sada presvlačenja. Na licu mi je blaga šminka, ipak, haljina treba da bude zvezda večeri. Kosu mi je Veronika skupila u jednu savršenu, nisku punđu a dva prednja pramena kose ostavila je da mi padaju oko lica.

To je to, spremna sam za proslavu svog rođendana koji mi se baš i ne slavi. Pokupim torbicu sa kauča i pođem u dnevnu sobu gde me čekaju tata, mama, Nik i Laća. Spustim se stepenicama do dole i čim se pojavim u dnevnoj sobi mami oči zasuze a tata priđe i ponudi mi svoju ruku, koju s radošću prihvatim. "Lepoto majkina!" zagrli me snažno kao da ću joj negde pobeći.

"Neću pobeći majka!" našalim se a ona se uz šmrckanje odvoji od mene. "Jesam li lepa?" pitam sada nju i tatu koji me opčinjeno gledaju.

"Ma najlepša na svetu." poljubi me mama.

"Nije što smo te mi pravili ali najlepša si devojka koju sam ikada video. Da te ne ureknem, pu, pu." nasmešim se i stanem između njih dvoje kada Lazar uzme telefon da nas svo petoro zajedno uslika. "Lepa tatina curica." zagrli me još jednom pre nego što i mami ponudi ruku. "Moje dame, jeste li spremne?"

"Spremne smo." potvrdimo u isto vreme i tata nas obe povede van iz kuće. Mama i on idu njegovim kolima a Nik, Lazar i ja idemo mojim, koje će voziti Ćera.

"Lutkice mala, srećan rođendan." obrati mi se taj nežni div i poljubi me uz najmiliji osmeh na svetu.

"Hvala Ćero, hoćemo li?" nestrpljivo kažem. Želim da vidim Konstantina. Želim da dođe. Želim da je izabrao mene, ali s obzirom da ni poruku od njega nisam dobila, jasno je šta je i koga izabrao.

Čim sam kročila u Industriju dobila sam još gomilu čestitski i brdo poklona ali onog koga sam najviše i očekivala, nije bilo i zaista mi je raspoloženje opalo što se zasigurno dalo primetiti. Čim sam se sa svima prisutnima islikala, otišla sam u šank kod Demira i Stefana.

"Što je moj cvrčak obesio svoj mali nosić?" Deki me obgrli oko ramena i počupa mi jedan pramen kose.

"Tužna je jer joj dragi dečko nije došao." reče zafrkant Stefan a zauzvrat dobije srednji prst. "Doći će Nađa. Videćeš."

"Jel ti garantuješ za njega možda?" posprdno pitam.

"Ne mogu sa garantujem ni za koga."

"Onda ćuti." brecnem se na njega kao dete. "Šta ima kod tebe Dekice moj dobri?"

"Standardno sve. Smaranje, posao, kuća i tako." kaže nekako neodređeno i skloni ruke s mene pa se vrati da pomogne oko koktela Stefanu. Nasmejem se Đorđu, Lazi i Nikolaju koji su ušli u šank i počeli da skaču oko mene pevajući neku stranu pesmu. Pridružim im se u pevanju i skakanju okačivši se o Đoletovu ruku.

"Smej se sve mu jebem u pičku! Rođendan ti je." viče mi Đole na uvo. "Jebi Konstantina, ako dođe, došao je!"

Ma, u pravu je. Biće kako mora biti! Zagrlim ga pa odem kod Nate, Vere i Nede koje su đuskale kraj Teodora. "Vreme je za selfi!" viknula sam i uključila kameru. Poređali smo se kao sardine jedan iza drugog a ja sam škljocnula dva puta. U sledećem momentu sve se zamračilo a na vratima se pojavi siluetu muškarca. Mog muškarca.

Laganim korakom ulazim u Industriju, žurka se već uveliko zahuktava a ja bi se ošugao od muke što nisam tu od početka i što sam uopšte dozvolio da do toga dođe.

Svetla su se, u dogovoru sa njenima, sva pogasila a svi pogledi su zapeli na nama dvoma. Stajala je sa svojim sestrama i izvesnim Teodorom sva zgrčena. Kao da ne veruje da sam to ja. Da sam ipak došao. "Konstantine.." i u polumraku uspeo sam da joj svoje ime pročitam s usana.

"Ljubavi moja, srećan ti rođendan. Uvek mi budi nasmejana, srećna i voljena." rekao sam čim sam joj prišao i povukao je u poljubac. Ljubim je kao da nisam poljubio nikoga poslednje dve godine! Ruke su mi na njenom tananom strukiću.

"Došao si ljubavi." reče sklapajući ruke meni oko vrata. "Tako si mi nedostajao!"

"I ti si meni dušo." promrmljam i poljubim je u čelo. Svetla su se ponovo, lagano palila a ja sam iza njenih leđa ugledao njenu familiju, i moje roditelje. "Izvini za sve.."

Prekine me još jednim poljupcem. "Volim te."

"Volim i ja tebe Nađa."

"Možemo li da idemo odavde, molim te?" pomerim je od sebe i celu je odmerim. Valjalo bi skinuti to haljinče sa nje. A za nas oboje bi bilo dobro da se to desi što pre. Pojebao bih je na šanku koliko dobro izgleda.

"Ovo je tvoje veče, uživaj sa porodicom i prijateljima dušice moja, imaćemo dovoljno vremena za nas na mestu gde tvoj rođendanski poklon strpljivo čeka na tebe."

"Želim da provedem ovu noć sa tobom, rođendan mi se nije slavio." kaže mi slatko uzdišući. Ma ko se to mene tako silno uželeo? "I želim da vidim poklon." pređe prstićima po mojoj košulji i poljubi me u vrat.

"Samo da se pozdravim sa svima i idemo." kažem joj promukao od sirove želje za njom. Zna ona kako da probudi đavola u meni. Zna i to vrlo dobro. A vala će đavola i dobiti. Kazniću je za ovih nedelju dana patnje.

Ostade nam sada još samo jedan vatreni deo pa onda epilog i idemo dalje! Ljubim vas puno!❤️😚