Fireproof

Chapter 42

Louis' POV.

Nikada nisam znao da objasnim moju ljubav prema deci. Odrasli ljudi su grozna bića i nikada nisam mogao da se razumem sa njima kao sa malom decom. Mogao bih satima da se penjem po drveću kao majmunče, mogao bih da šutiram loptu u zid, da trčim ili igram tenis. Sve osim da budem dosadna odrasla osoba.

Oduvek sam zavideo mojim sestrama, jer je život još uvek pred njima. Jedino što sam povezivao sa budućnošću dok sam pričao sa njima, bilo je: Neka ti ja budem uzor kakav ne treba biti.

Kada sam tek dobio prvu sestru, Lottie, počeo sam da shvatam svoju ljubav prema deci. Čak i ako sam imao tek sedam godina kada se ona rodila, i tako sam radije provodio vreme trčkarajući za njom, nego sedući sa svojim vršnjacima. Nakon tri godine se rodila Fizzy i mislim da je ona definitivno oduvek bila član moje porodice sa kojim se najbolje razumem. Zbog nje sam zavoleo decu. Felicite je bila.. na neki način moja. Od svih mojih sestara, najviše je ličila na mene i najviše me je volela. Prva reč, koju je izgovorila bila je 'Lou' i jedino sam ja razumeo njen govor, čak i kada je to bilo 'pi-pi-pia-pi-pi-pie-pi'. Naučio sam napamet kada traži vodu, kada hranu, kada nešto treće. Ona i ja smo se uvek igrali zajedno, penjući se po drveću i.. pa.. prljajući stvari. Bili smo kao partneri u zločinu. A ponekad smo zaista znali i da počinimo zločin.

Ona se družila sa mojim prijateljima i uvek me je pratila u stopu. Kao starijem bratu, bilo bi normalno da mi je to smetalo, ali nije. To mi je bilo sasvim u redu, čak sam i uživao u tome. Voleo sam Felicite, koliko i ona mene.

Kada je napunila deset, pronašla je i druge prijatelje. Sećam se da mi je to užasno teško palo, jer se tad udaljila od mene. Više nisam znao svaku njenu tajnu. Kada sam se odselio iz kuće, ona je skoro 24 sata bila kod mene, čak je i spavala ovde, ali kada je pronašla prijatelje to je vremenom prestajalo, sve dok jedno mesec dana uopšte nije dolazila.

Sada smo.. pa.. bliski, ali ne toliko kao što smo bili kao mali.

„Reci mi Josh.." obratim se maleckom stvoru, koji visi naglavačke sa moje leve strane. „Imaš li ti brata ili sestru?"

„Imam sestru." Josh mi se nasmeje.

„Zaista? Koliko ima godina?" uzbuđeno ga pitam.

„Dvadeset. Ali ona ne živi sa nama." iznenadim se kada čujem. Mislio sam da ima sestru od jedno.. deset godina najviše, ali dvadeset? To nisam očekivao.

„Zašto ne živi sa vama?"

„Odselila se u Australiju ili tamo negde. Udala se i ne posećuje nas."

„Oh. Zašto?"

„Ne znam."

„Jel' je voliš?"

„Ne znam." Iznenadim se na njegov odgovor. Kako ne zna da li voli svoju sestru?

„Kako to misliš ne znaš?" podignem jednu obrvu a on se skine sa grane i sedne pored mene.

„Nikada je nisam upoznao."

„Zaista?"

To mora da je grozno. Znaš da imaš sestru, koja ima dvadeset godina i živi u Australiji, ali nikada je nisi ni upoznao. Ja ne bih mogao da zamislim život bez svojih sestara, čak i ako mi ponekad idu na kurčinu, naročito Phoebe i Daisy u zadnje vreme, koje mi ostavljaju zbunjujuće poruke na telefonu, kao što su 'Ti si ludo Frido' ili 'Jel' jedeš kupine?' ali ne zameram im. Možda im je dosadno i ne smeta mi da ja budem žrtva.

Ali život bez tih šest ludaka je nezamisliv i ne bih voleo da ga iskusim ikad.

„Znaš li kako se zove?"