Ima nešto u ljudima .
Nekakva iskra?
Vatra?
Led?
Srce?
Ima nešto što čini ljude tako sebične i pokvarene.Svi su ljudi takvi .
Svi su isti.
I ja sam tu .
Jedina razlika između mene i ostalih je to što ja osjećam bol koju sebi ubrizgavam .Bol djela.
A oni su to prestali ,nadajući se da će želja za tom dnevnom dozom prestati.Ali ona nikada ne ode.
Shvatila sam to,stoga sam se prestala odupirati.
Ali jednog dana mi je netko pružio olovku umjesto igle.
Trebalo mi je vremena da shvatim da ono što mi je pruženo je sreća.
I polako sam se prilagođavala svojoj boli uz dnevnu dozu pisanja.
Bol se nije gubila ,ali sam je uništavala na trenutke.
I u tim trenutcima sam mogla sretno zaklopiti oči i zaspati bez sastanka sa svojim demonima.
Shvatila sam ,da ono što svi ljudi imaju je nada.Također sam shvatila da ima njih koji ne znaju za takav dar i takvo prokletstvo.
