Bilo je to u srednjoj školi. Ja kao najveći štreber u odeljenju bio sam "zasebna priča", pa sam često sedeo sam u klupi. Sve dok mi jednog dana nije prišao on i pitao me: 'Mogu li da sedim sa tobom?' Naravno, pristao sam. I tako je sve počelo. U početku je sve bilo prijateljski, (ili sam ja barem tako mislio) ali kako je vreme prolazilo mi smo se sve više i više zbližavali. Pomagao sam mu oko domaćih, zajedno smo učili, a onda se jednog dana desilo nešto za šta sam se najmanje nadao. Uputio mi je tako neobičan pogled koji je trajao duže od osam sekundi, a onda sam ga upitao: 'Zašto me tako gledaš?' -'Onako.' -rekao mi je, a potom se nasmejao. 'Ah, kakav osmeh...'-pomislio sam. Znao sam da tu ima nečeg višeg od prijateljstva, ali nikada nisam imao smelosti da uradim nešto po pitanju toga. Prošlo je neko vreme, bližila se matura, a s obzirom da kod nas u razredu nema devojaka, pitao me je da idemo zajedno. Iako mi je u početku bilo malo čudno što želi da idemo zajedno, dopala mi se ta ideja. Misleći da je tu kraj iznenađenjima usledio je novi šok: Uhvatio me je za ruku a potom upitao: -'Da li me voliš?' -'Zašto me to pitaš?'-upitao sam. A on je rekao: 'Zato što me zanima.Reci mi?' sa strahom u glasu odgovorio sam potvrdno, a zatim je rekao: 'I ja tebe...kao druga.'-ovaj put se nasmejao pomalo vragolasto, a potom mi namignuo. Srce je počelo iznenada da mi lupa i žmarci su prošli svuda kroz moje telo. Pomislio sam: 'Da li je moguće da je zaljubljen u mene? Da li sam ja zaljubljen u njega?'
