Bio sam na autobuskoj stanici sa drugaricom i trebalo je da idem u vojsku. Inače, to mi je drugarica iz osnovne. Pričali smo o raznim stvarima, smejali se i prisećali raznih stvari iz različitih perioda. Sa sobom je nosila i plišanog mecu kojeg mi je poklonio bivši. Rekao sam joj da je to lepa uspomena, ali da je on kreten i da ne želim da se pomirimo, ali ona me nekako ubedila da ga ponesem kad uđem u voz zato što ju je on to zamolio. U međuvremenu, pojavljuje se dečko koji me podseća na jednog lika iz španske serije koju sam gledao. Bio je u vojnoj uniformi, a sama njegova pojava uticala je nekako neobično na mene. Nikada se nisam tako osećao. Prišao nam je, pružio ruku i pitao za koliko otprilike dolazi voz. "Trebalo bi za koji minut." - odgovorio sam i uzvratio pozdrav. Zahvalio se, a potom mi uputio pogled kao da smo se već sreli. Što je meni bilo jos čudnije. "Lep plišani meca. Ko ti ga je poklonio?"- upitao je. "Njegov bivši." "Dijana!"-pogledao sam je pomalo besno, dok se on samo nasmejao, bez ikakve negativne reakcije. Ušli smo u voz, svako je držao svoje stvari i ja tog plišanog medu. U vozu je bilo dosta ljudi koji su putovali na drugu stranu. Pitao sam ga da li polaže vojsku na istom mestu kao i ja i razočarao sam se kada sam cuo da ne. Gledali smo se nekoliko minuta kao da se poznajemo čitavu večnost, iako lika znam tek par minuta. Pitao sam ga kako se zove, rekao je "Marko. A ti?" - rekao sam mu svoje ime, a onda smo nastavili da prčamo o drugim stvarima. Saznao sam da je gej, što mi je na neki način bilo i drago. Rekao je da mu prija samoća, ali da isto tako žudi da upozna nekoga i bude srećan, a onda je po treći put, opet uputio "onaj" pogled kao da me poznaje i rekao: "Imaš li nešto da me pitaš? Ako imaš, učini to odmah." Ja sam samo klimnuo glavom da nemam i čvrsto zagrlio mecu. Odjednom se u meni probudila neka lavina osećanja koja ni sam sebi nisam mogao da opišem. Ljudi koji su bili u vozu su se smejali i zezali, bili su jako neozbiljni i jedna žena me je upitala: "Jel ti to devojka poklonila mecu?" klimnuo sam glavom potvrdno a onda je ona ustala i ponudila mi svoje mesto. Prvo sam se nećkao, ali onda je ona insistirala. Pitao sam Marka da li želi on da sedne, rekao je da neće, da sednem ja, a gospođa koja mi je ustupila mesto je sela kod koleginice u krilo i počela da se cereka. Bližio se kraj puta. Ubrzo je stigla moja stanica za izlazak. Uzeo sam svoje stvari, a mecu sam poklonio gospođi koja mi je ustupila mesto. "Oh ne, to je poklon tvoje devojke. Ne mogu to da prihvatim." -rekla mi je. "To je poklon moje bivše devojke. A svi znamo da su bivše osobe sa razlogom to što jesu."- uzela je mecu i blago se nasmejala. Pozdravljao sam se sa Markom i rekao mu da mi je drago što smo se upoznali i da je šteta što nismo ranije. On se nasmejao i rekao mi "Ja mislim da jesmo. Zato ako imaš da mi kažeš nešto, reci mi sada!" - ostao sam zbunjen i nisam ga baš najbolje razumeo. Rekao sam mu da nemam i da ga ne razumem. Sa osmehom i tugom u očima rekao je: "Važi. Srećno ti prvi dan." Izašao sam iz voza i gledao ga kako traži mesto da sedne s obzirom da se gužva smanjila. Prišao je da pita nešto vozača a potom je seo. Voz je krenuo, a sa njim i moje suze. Krenuo sam da plačem i bio sam pod jako velikim emocijama, a onda sam shvatio...Trebalo je da mu kažem kako se osećam...trebalo je da mu kažem da ga volim. Iako ni sam ne znam zasto, trebalo je...A nisam. Ubrzo sam se probudio i shvatio da je to samo san, koji je na moju žalost ili sreću pokazao nešto što možda sebi nisam trebao da dozvolim.
