- Žuto je boja Sunca. Ko je uopšte to smislio? - reče gospodin sa cilindrom broj jedan i nastavi posle gutljaja neke mutno-purpurne tečnosti koja se kovitlala u čaši - Svi znaju da Sunce nije žuto, ono je belo.
- Žuto, belo, ljubičasto...koja je razlika? – odvrati melodramskim tonom gospodin sa cilindrom broj dva – Ja umirem! Ja neosporno i bukvalno umirem!
- Figurativno – dobacio mu je gospodin broj tri, bez cilindra.
- Da li ti meni zapravo želiš nešto loše, Kristofere? Reci mi – gospodin sa cilindrom broj dva optužujuće je cvileo na gospodina broj tri, bez cilindra.
- Hoću da kažem – nastavio je gospodin sa cilindrom broj jedan, uopšte ne obraćajući pažnju na preostalu dvojcu – To je dokazano. Nema svrhe uopšte polemisati oko toga, znate. Sunce. Mislim, njegova boja. To nije nikakav subjektivni osećaj, da ga svako može imati kako mu volja.
- I šta sam ja njoj ikada skrivio? – plačnim glasom je nastavljao gospodin sa cilindrom broj dva, pokušavajući da nasloni glavu na svoj desni dlan i neprestano promašujući, dok je drugom rukom dolivao u sebe zelenkastu tečnost iz flaše.
- Znaš li šta sam onda uradio? Znaš? – navaljivao je na gospodina broj tri, bez cilindra, koji je počeo da ćaska sa gospođicom u svetloplavoj haljini visokog okovratnika koja se preglasno smejala na sve što bi ovaj izgovorio.
-Tačno tako, Kristofere, moj druže. Tačno tako! Sve sam okrenuo naopačke, čitav stan.
- I još one nebuloze da je nebo plavo. Nebo uopšte nije plavo, dozvolite da primetim – gospodin sa cilindrom broj jedan je primetio uz pogled čoveka koji ne veruje da je nebo plavo, a kome je neko to upravo izjavio – Nebo je ljubičasto, ako baš hoćete da znate.
Gospodin sa cilindrom broj dva ga je na trenutak pogledao poluzatvorenih očiju i poluotvorenih usta, a onda se teatralno okrenuo celim svojim telom natrag prema svom sagovorniku, tačnije meti prema kojoj je upućivao svoje reči, a koje su je vrlo uspešno zaobilazile. Ova akcija izazvala je blagu vrtoglavicu koju je pokušao da zaustavi prislanjanjem na stočić. Ali kako ga je promašio, to je izazvalo još veću vrtoglavicu, koju je zaustavio prislanjanjem na patos.
Shvativši da sa poda ne može da padne nigde, on se zadovoljio svojom trenutnom pozicijom i nastavio da usmerava reči prema gospodinu broj tri, bez cilindra, koji se trenutno kretao prema baru sa gospođicom u svetloplavoj haljini visokog okovratnika.
-Nije to uopšte bio lak posao kao što ti misliš, Kristofere. O, ne! Uopšte nije bilo jednostavno! Ali znaš šta? – upitao je, i napravio pauzu kako bi gospodin broj tri, bez cilindra rekao „Šta?" Kada je, po njegovom mišljenju to telepatski i uradio, on nastavi – Toliko sam bio besan, da sam to morao da uradim. MORAO! Uzeo sam jedan po jedan komad nameštaja i sve sam ih okrenuo naopako i okačio na plafon.
Tu je napravio pauzu koju je ispunio nekontrolisanim smehom, i nastavio:
- Da nisam morao to da uradim, ja uopšte ne bih znao kako, kog đavola, da okrenem čitav stan naopako. Znaš? Ali ja sam to morao da uradim i uradio sam. To se jednostavno desilo, kao što jednostavno dišeš, a uopšte i ne razmišljaš kako to radiš.
- Naše oči uopšte nisu dovoljno razvijene. Mi ne vidimo čak ni UV zračenje. A da ne pričamo o drugim frekvencijama! I posle će neko da mi kaše da je nebo plavo!
- Čak sam se i ja okrenuo naglavačke. Stajao sam gore na plafonu! Ahahahahahahahaha...gore...pored lustera... – dopiralo je kroz suze.
