Long Way Down

Chapter 1.

Chapter 1.

Fizika. Jer sam spomenula koliko mrzim taj predmet?

Lupkam vrhovima noktiju po stolu, stvarajući iritirajući zvuk.
Bar za neke. Svi su pričali u učionici, jedino su štreberi gledali u knjige.
I oni koji su znali da će ih danas pitati nisu učili. Ne trude se za svoju budućnost. Ne razmišljaju o njoj. Ali, ipak , to je njihov problem. Danas je zadnji dan škole. Svi su uzbuđeni. Ja pogotovo. Napokon idem iz ovog prokletog grada. Ne zato što je loš, već zato što imam loše uspomene u njemu.

Danas će zaključivati ocene. A one koji su polovični će ispitivati. I ovo je zadnji čas. Fizika mi je loše išla tako da će me sigurno pitati.
Grickam nokte, odnosno kožu pored njih. To radim kada sam nervozna. Čitam precizno slova ispisana u mojoj urednoj svesci. Ne zato što se trudim da budem uredna, već zato što je nastavnica stroga i ocenjuje urednost sveske. Ostali nastavnici ne mare za to, već im je bitno da zapišemo šta oni ispredaju.

Čuje se zvono za početak predavanja i gđa. Briggs uleti u učionicu. Naravno. Uvek tačna. 
Sedne za katedru i iz torbe izvadi dnevnik. Zapiše čas i zapiše ko je odsutan.
"Ko se javlja?"-upita svojim strogim glasom.
Osećam neko kako me bocka u predelu ramena. Okrenem glavu i ugledam Lolu kako pokazuje glavom da se javim. Podignem nesigurno ruku. "Owen, dobro, izađi ispred table."-pokaže rukom ispred table. Klimnem glavom i stanem ispred table.
"Koji si broj u dnevniku?"-pogleda me svojim sivim očima. Jebote žena ima sive oči.
"15."-kažem i krenem vrteti gumicu u ruci.

.......

TRTRTRTTRTRTRTRTR!

Zvoni za kraj časa, te ja odmah stavim knjige u moju torbu i izletim van učionice. Sad fizičko.
Sigurno se pitate zašto sam rekla da je ono zadnji čas? Zato što je to meni kao veliki odmor. Ja obožavam fizičko. Treniram gimnastiku. Ali sad ću da se ispišem jer idem za London, zbog fakulteta.

.....

Škola zvanično gotova!
Napokon! Sad samo još da odem na zadnji trening. Teško mi je napustiti  tim, ali šta se mora, mora se.
Spakujem majcu, šorc i čiste patike u Nike torbu.
Stavim je na rame i obujem starke. Odškrinem vrata i izađem napolje. Zatvorim ih za sobom i krenem ka hali koja je bila blizu.
Koračam ulicom dok Sunce miluje moju kožu.
Blagi vetar duvao je, te  ublažava vrućinu, i čini podnošljivim.
Stignem ispred hale, te s' boka gurnem teška metalna vrata.
Krenem hodnikom do drvenih vrata. Odškrinem ih i ugledam veliku salu s' puno spravica. Ugledam trenera kod razboja, otrčim do njega. "Evelyn? Šta radiš ovde? Danas nemaš trening."-kaže i počeše se iza potiljka.
"Treneru, znam da nemam trening, ali mogu li molim vas, da imam. Sutra idem za London, zbog fakulteta i ispisaću se s' gimnastike."-moljikavo ga pogledam.
"Ok, Owen. Radi šta želiš."-kaže, i uglu usana mu mogu primetiti sitan osmeh."Hvala vam, treneru."-kažem uzbuđeno i otrčim u svlačionicu. Obučem se u odeću koju sam spakovala i izletim iz svlačionice. Šta prvo. Ah da, moram se zagrejati.

Uradim par vežbi, te otrčim do grede. Uzdahnem i popnem se na nju. Krenem hodati. Napravim zvezdu, i kad stignem do kraja grede napravim salto.
Sada kozlić. Zaletim se, skočim na dasku (znate valjda na šta mislim) i preskočim ga. Još par puta ga preskočim i krenem na strunjače.

.....

Gledam u orman tražeći stvari koje ću poneti za London. Pa ni sama ne znam šta ću. Koliko znam tamo je skoro uvek kiša. Ali sada je leto? Nisam ni krenula u London, a već me zbunjuje.
'Tebe sve zbunjuje.'-javi se jako dosadan glasić u mojoj glavi. Prevnrem očima, ignorišući glas u mojoj glavi.

A sad šta da ponesem?
'A da možda proveriš prognozu?'-jer to glasić rekao nešto pametno? Da jeste. Čestitam mu.
Uzmem telefon i uključim gde je prognoza. Ukucam London i.....pa piše negde sunčano, negde sunčano sa povremenim pljuskovima, a negde kišovito. Predpostavljam da ću imati dva kofera i više stvari.
'Ne, sedećeš tamo gola 4 godine!'-i evo ga glasić opet pametuje. Jer ikad čutiš?
'Da.'
Uzdahenm i počnem stavljati stvari u kofer.

....

Nekako zakopčam kofer, jer je bio pun stvari. Uspravim ga i stavim pored vrata. "Evelyn, večera!"-čujem mamu kako viče s' donjeg sprata. "Evo!"-uzvratim, malo jačim tonom, jer ima slabiji sluh od mene.
Otvorim vrata, spustim se  niz stepenice, pravo u kuhinju, koja je povezana s' trpezarijom. Sednem za stolom i ugledam špagete. Njami. Prelijem ih nekim sosom i stavim parmezan.

.....

"Laku noć!"-poželim mojoj, dragoj majci laku noć. Volim svoju majku. Nije zaslužila mučenje punih 15 godina s' strane moga oca. On je sada na zasluženom mestu. U zatvoru. I jako mi je drago zbog toga, moram priznati. Ubio je mog brata, pritom njegovog rođenog sina! Nije trebao završiti u zatvoru već u ludnici! Legnem na mekani krevet i ugasim lampu, koja je stajala na noćnom stočiću pored moga kreveta. Pokrijem se i ubrzo utonem u miran san.....

A/N

Gotov je 1. deo!

Nadam se da vam se sviđa! Meni nije neki, i nije zanimljiv, ali priča će postati sve zanimljivija!

Harrya još nema jer želim da idem postepeno!

Love ya xx.