Idem gradom. Uglavnom bih bežala od ljudi plašeći se šta će drugi reći, ali ovog puta su brižljive majke sklanjale decu, gledajući me ispod oka. Ulazim u zgradu, pravac lift. Ne volim stepenice, mada u poslednje vreme mi više odgovaraju, jer svi ti dugmići u liftu počinju da me zbunjuju. Stiskam dugme sa brojem 5 iako nisam sigurna da li je to moj sprat. Vrata lifta se otvaraju. Ne, moj stan je na spratu 6, sada mogu sa sigurnošću da tvrdim. Ići ću ipak stepenicama ovog puta.
Posle par pokušaja, konačno ubadam ključ u bravu i upadam u stan. Krećem se u pravcu kupatila, dok mi se malo vrti u glavi. Malo? Možda bih trebala da upotrebim neku drugu reč. Previše? Stajem ispred ogledala i duboko se zagledam. Ogromni podočnjaci. Raskrvavljena usna. Čupava kosa. Pocepana majica. To objašnajva ono gledanje ljudi kao da sam pala sa Jupitera. Ili beše Mars?
Okrećem slavinu u pravcu hladne vode, a zatim je puštam da ide. Odlazi kroz dugačke cevi. I ne vraća se. Nikad više. Tako se može opisati i moj život. Tek mi je 19, a već sam upropastila svoj život. Doslovno.
Umivam se hladnom vodom, pa sedam na WC šolju. Voda iz slavine još curi. Dolazim sebi. Oh, još jedna kesica belog praha mi je upropastila dan. Nedelju. Godinu. Život.
Ne znam kako, ali uspevam da se dovučem do dnevne sobe koja je u užasnom stanju. U svakom smislu. Knjige sa fakulteta su razbacane po krevetu. Nisam ih otvorila već više od 3 nedelje, a na poslednjem predavanju su me izbacili.
Na par sekundi zatvaram oči. Kada ih opet otvorim, ugledam ispred sebe pandu sa kaubojskim šeširom. Trljam oči. Nema nikakvog pande. Zavrti mi se na trenutak u glavi i kao da se vraćam u stvarnost. Opet haluciniram. Ozbiljno, ova droga mi upropaštava život.
Više nemam niti jednog prijatelja, tata mi je preminuo pre davnih 14 godina, mama me se doslovno odrekla. Sada je sa Petrom. Najboljim drugom mog pokojnog oca. Viđali su se još dok je tata bio živ.
Opet mi se vrti u glavi. Ovaj put dosta jače nego ranije. Imam osećaj kao da sam na granici smrti i života. Padam na pod i osećam miris buđi koja se već godinama skuplja na podu mog stana. To je poslednja stvar koje se sećam.
