Koračao sam gradom,oko 23h,kada su se sva svetla ugasila...znao sam da je to najava za NJU,najlepšu devojku koju sam ikada video,i najčudniju takođe...
Prvo da se predstavim,ja sam John i skroz sam nebitan u ovoj priči,u ovom životu,u ovom univerzumu...Samo je ONA bitna...
Njeno ime je Bella...kad god se setim tog imena kao da mi se oštrica noža zabode u srce,polako,baš,baš polako,da bih što duže osećao bol...ONA to voli da mi radi,da me sve boli,i da se osećam kriv,ja sam njena lutka,mislim da me baš tako opisuje...
Dakle,Bella je bila fina,makar je tako izgledala...ali uvek sam znao da je luda i bahata...to volim kod nje... Kada sam imao 16 upoznao sam je,imala je 14,smatrao sam je čudnom,jer nije bila kao druge...imala je dugu kosu,koju je iz nekog razloga farbala u belo i uvek je imala punđu,poluraspadnutu...imala je plave oči...kad god bih pogledao u njih video sam more...ali je stavljala sočiva koja su bila crna...kao da je pokušavala da sakrije ko je ona zapravo...bela kao krpa,uvek je nosila neku svetlu odeću,i stavljala tamniji puder ne bi li sakrila da ima kožu kao da je vampir...a možda i jeste...onaj duševni...još tada me je nervirala,i znao sam da će zauvek ostati u mom životu,ali ne na ovaj način...tada smo bili u nekoj vrsti,nazovimo,'veze'...ali sve se promenilo posle nekoliko meseci...odselila se,u skroz drugi grad...te noći smo otišli do mora,voleli smo da budemo tamo...to je bilo naše posebno mesto...saopštila mi je da odlazi,ali ja joj nisam dao da ide,bio sam tvrdoglav,kao neko dete,jer još tada je bila deo mene,nisam mogao samo da je pustim da ode...rekao sam joj 'ako odeš oduzeću sebi život...' tada mi je opalila takvu šamarčinu,još uvek je osećam...rekla mi je da sam budala i da moram da je zaboravim...te noći nam je bilo 10 meseci i kupio sam joj poklon pre nego što smo se videli...to je bila narukvica,još uvek se sećam,zlatna,zbog nje nedelju dana morao sam da jedem samo neko smeće,bila je za posebnu osobu i morao sam da je otplatim...dao sam joj je i otišao bez reči...mesec dana nakon toga otišao sam u New York,grad koji je čista suprotnost onoj rupi gde sam živeo...
I pogađate koga sam video u tom gradu...NJU!!!Ugledao sam je kroz prozor jednog kafića,sedela je i tipkala u telefon,kucala poruku rekao bih...zatim je pored nje seo neki muškarac i poljubio ju je,ali ona me je ugledala i pravila se da uživa u poljubcu,vešto i na već poznat način skrivajući tugu u očima...na ruci je imala narukvicu koju sam joj dao...
Prošlo je nekoliko godina od tog trenutka i viđao sam je na sve moguće i nemoguće načine...i evo sada kada znam da će se pojaviti dok su sva svetla na ulicama ugašena,i da će pokušati da me ubije.Zašto?Zato što je plaćenica,a ja sam se zakačio sa jednim bogatim kretenom koji joj je sasvim slučajno ponudio veliku sumu novca...
I eto,pojavila se i uperila pištolj ka meni,samo sam se nasmešio.
-John,moraš zaboraviti,bilo je to davno...
Još uvek je nosila narukvicu,nastavio sam se smešiti.
-Molim te prekini...
-Ne mogu,imam tu sliku u glavi,plažu,nas dvoje...
Slagao sam je,smešio sam se zbog narukvice.Čuo sam krik,i zatim plač...
-Mrzim te!!!Zašto ne mogu da te zaboravim...
Sklonila je pištolj...nisam mogao da je gledam takvu,znam zašto ne može da me zaboravi-sve vreme joj se motam po životu,ili ona meni,to je sudbina...
Izvinite ako ima grešaka,žurila sam.
Molim vas da ostavite vote i komentar,mnogo bi mi značilo.
Nastavak će biti kada budem imala nekoliko komentara.
