Sve je laž. Ja sam mrtav zid na kraju puste ulice. Kiša. Klizi niz moj bol. Kida mi misli. Trči devojka. Nije ona kriva. O zveri, čudna li si?! Crni gavran. Leti nisko. Uzdiže se visoko. Nebo se otvara. Guta ga. Krv. More plače. Senka sudbine me prati. Ja sam ništa. Prašina je čudna stvar. Samo postoji. Razmišljam boje. Breg je zavijen u maglu. Dugo sam okovana u mraku. Ja sam svetlost, a nekad sam i tama. Ugasi svetlo! Tama. Prozor drhti. Miris ne postoji. Ljudi se pljuju. Vetar dune i raznese prašinu. Udaram rukom o sto. Boje se prosipaju. Padaju na zaklonjeno svetlo. Galaksija. Mirna sam. Cveće cveta. Zemlja ga hrani. Majka. Zvezde gore. Svetlost cepa prozor. Soba je zelena. Trava. Kosim je. Uporno raste. Prokleta zemlja. Bela pena ispunjava njegova usta. Telo dobija mrtvu boju. More je plave krvi. Čuje se glas iz unutrašnjosti kutije. Pile. Žuto kao zvezda. Pile je zvezda. Krv pršti. Pada na zid. Vetar nosi perije u svemir. Sunce je gladno. Iz mojih grudi se oseća zima. Sneg guši sunce. Crno nebo. Ljubi se sa hladnim vazduhom. Mačije šape u snegu. Pali cigaretu. Dim ispunjava sobu. Golub plače. Imam šest zrna mudrosti. Dajem mu po jedan dnevno. U nedelju nisam imala. Crvene mačije noge. Zatrpane pod snegom. Kašljem. Hladnoća mi probija pluća. Ulazi u srce. Čovek sa brkovima ruši zid. Mogla se spasiti. A možda i ne. Ona ne postoji. Senka nestaje. Zora. Svetlost mi smanjuje zenice. Kako si? Šta radiš?
