Mrzim što te volim

Savršeni trenutak

"Ovaj, Daniele, šta je bilo ono malopre?-upitah ga bojažljivo jer videh strah u njegovim očima.

A joj. Ne mogu da verujem da opet ćuti. Moraće da progovori, ne mogu više da izdržim ovu mrtvu tišinu.

"Pitala sam te nešto!"-rekoh samouvereno.

"Daniele!"-brecnuh se.

U tom trenutku on naglo skrete sa puta i odveze me nas u neku šumu. Bože kako je samo jezivo ovde. Hoću nazad. Ali prvo me zanima šta je naumio.

"Šta ćemo ovde?"-upitah ga što sam smirenije mogla.

U tom trenutku umesto odgovora on se okrete ka meni i poljubi me. Uzvratila sam mu. Nisam želela da prestane. Ali on me odgurnu od sebe i izadje iz kola.

"Šta radiš to?"-upitah ga iznenadjena njegovom reakcijom.

"Izvini, ja nisam hteo, slučajno sam, bio sam zbunjen."-reče uspaničeno.

"Ali,.."-zaustih a on me prekide.

"Ništa vrati se u auto idemo kući, zaboravićemo da se ovo uopšte i desilo."-reče bez trunke emocija.

"Ali Daniele,.."-rekoh razočarano.

"Drago mi je da se slažeš."-reče.

Pogled mu je bio hladan i oštar.
Streljao me je očima kao da mi govori da mi je bolje da ćutim. I ovoga puta ga poslušah..

"Uredu."-rekoh krajnje razočarana u njega.

Ušla sam u kola i zagledala sam se u njega. Tačnije opet sam buljila.
Razmišljala sam o poljupcu. Želela sam da me poljubi ponovo, ali sam znala da je to nemoguće.

Nakon dužeg gledanja i razmišljanja, konačno sam sklopila oči i zaspala.

Budi me hladnoća koja ulazi kroz otvoren prozor. Opet sam u kući ali više nisam na onom krevetu na kom sam inače spavala.

Ustajem razgledam sobu. Primećujem da je jako lepa. Ovo je soba neke devojke mojih godina, ali kako?

Otvaram vrata sobe i ugledam stepenice. Pa ja sam na spratu. Ne mogu da verujem da me je odneo na sprat. I čija je uopšte ova soba? U razmišljanju me prekida neka buka.

Čini mi se da je pala neka šerpa i mozda tanjir. Sad padaju i kašike i viljuške. Dolazi iz kuhinje. Mora da je Daniel, ali šta bre radi?

Bez razmišljanja strčavam niz stepenice. Medjutim u kuhinji ne zatičem Daniela, već na moje veliko iznenadjenje Nadju. Šta će ona ovde? Gde je Daniel? Uf bre...

"Ćao!"-uzviknu ona i pucnu mi prstima pred očima pošto je videla da sam odlutala.

"Zdravo."-rekoh zbunjeno.

"Kako ste spavali vaše visočanstvo?"-upita me i duboko se nakloni.

"Dobro, ovaj Nadja,.."-nastavih idalje veoma zbunjeno.

"Da?"-reče i pogleda me upitno.

"Gde je Daniel?"-konačno izustih.

"A to te zanima..."-reče i nasmeja mi se nekako čudno.

"Pa, ovaj,.."-a jaoj crvenim.

"Ma šalim se bre!"-reče i lupi me po ramenu.

Ja se samo nasmejah i osetih malo olakšanje.

"On je otputovao na neko vreme, vratiće se što pre bude mogao."-reče brzo i nasmeja mi se.

"K...kako otputovao, pa nije mi se ni javio."-rekoh krajnje razočarano.

"Pa šta si se sad snuždila? Pa vratiće se on brzo. Ali dok se ne vrati prepuštena si meni."-reče, nasmeja se i zagrli me.

"Možemo da idemo u šoping. Nemaš stvari uopšte, a i ja ako nastavim da pokušavam da kuvam, sve ću uništiti. U najboljem slučaju polupaću svo posudje, ali u nagorem ću zapaliti kuću."-reče i zakikota se.

"Važi."-rekoh smoreno idalje razičarana zbog Daniela.

Hodale smo kroz grad i razgledale izloge. Nadja je prava dosada. Konačno smo stigle i u tržni centar.

"E sad ćeš da crkneš probavajući stvari!"-reče ponosno.

"Možemo li prvo da jedemo, umirem od gladi."-rekoh očajno.

"Naravno svinjče moje."-reče i povuče me ka nekoj brzoj hrani.

Jele smo i krenule u smaranje. Tj. probavanje "divnih" stvari. U jednom trenutku Nadja je počela da viče na neku devojku i na prodavačicu.

"Vrati mi to, moje je, prva sam je našla."-viknu Nadja.

"Ne zanima me, meni se jako svidja uostalom baš me briga što si je ti prva videla."-reče puna sebe neka devojka koja je stajala preko puta Nadje.

"Zvaću obezbedjenje!"-povika jadna prodavačica, zbunjena skoro koliko i ja.

"Ne, ne, ne, zovite mi menadžera sa njim ću se ja sigurno razumeti."-reče Nadja na kraju.

"Dobro."-reče iscrpljeno prodavačica i pozva telefonom nekoga.

A ona devojka samo ljuto pogleda Nadju ali idalje držeći haljinu.

Haljina je stvarno bila divna, ali nije bila vredna otimanja i pravljenja frke.

"Ima li nekih problema gospodjice."-izusti neki muški glas.

To je verovatno menadžer. Kako mi je samo poznat ovaj glas. Da li da se okrenem? Ne mogu i ne želim da prisustvujem ovom haosu. Ipak moja radoznalost pobedjuje.

Okrećem se i ugledah njega. To je on.
Dečko sa plavim očima. Priča sa Nadjom. Raspravljaju se nešto.

U jednom trenutku Nadja se okreće ka meni i izusti.

"Reci im Saro!"-povika nervozno.

"Sta, ovaj ja.."-pokušah nešto da im kažem ali onaj dečko podiže glavu i pogleda me.

"Saro, ti, ti..."-reče nejasno.

"Šta ja , ne razumem te, ko si ti uopšte?! Reci mi."-rekoh zbunjeno.

"Ti si,..."-započe ali ga Nadja prekide.

"Ostavi nas na miru više!"-brecnu se.

"Ali,..."-on izusti al ona opet nastavi ne obazirujući se.

"Polazi Saro, idemo"-reče odlučno i odvuče me iz prodavnice.

A onaj dečko ostade da me gleda kako odlazim.