Mrzim što te volim

Čarobna kiša

"Saro! Saro!"-čujem Danielov glas kako me doziva.

"Šta, pusti me samo još pet minuta."-rekoh pospano.

Stvarno sam umorna. Medjutim Daniel me idalje ne pušta da spavam.

"Ustani bre, doručak je spreman."-reče nestrpljivo.

"Važi, važi."-rekoh da bih ga skinula sa vrata.

"E ako nećeš da ustaneš sama moraću ja da ti pomognem."-reče i u istom trenutku skide pokrivač sa mene, podiže me i zaputi se ka kuhinji.

Položi me na stolicu i donese mi na sto na moju veliku radost palačinke.

"I???"-upita me nakon što je seo za sto.

"Šta i?"-upitah praveći se luda.

"Pa kakve su?!"-upita nestrpljivo.

"Pa ok su, valjda."-rekoh namerno da bih ga isprovocirala.

"Ok? Samo to?"-reče i izvi obrvu.

"E Daniele nije mi do svadje. Ja idem i ostavljam te da jedeš tvoje glupe palačinke."-rekoh krajnje besno.

Stvarno ne znam zašto sam to rekla, nisam tako mislila. Šta mi je?

"Saro šta ti je? Zašto se tako ponašaš?"-upita me zbunjeno.

"Ma šta ja tebi imam da se pravdam, ponašaću se onako kako ja hoću. Ostavi me na miru više, uostalom ti mi nisi niko i ništa!"-povikah i izleteh iz kuće onako bosih nogu u pidzami.

"Saro!"-čuh Daniela kako viče ali ne stadoh zbog toga već počeh brže da trčim.

Trčala sam, nije mi ni u jednom trenutku palo na pamet da stanem. Šta mi je? Kako sam samo besna. I tužna. I razočarana. Na šta liči sad ovaj moj jadni život. Ubiću se. Odlučila sam. Odjednom me neko uhvati za ruku.

"Stani! Ti bre nisi normalna! Odakle to ta glupa ideja da istračiš bosa i u pidžami na ovu kišu!"-povika zadihano.

"Ma ti si,.."-rekoh ali mi puče glas na pola rečenice.

Nisam mogla više da izdržim. Plakala sam kao kiša. Kako mi je samo teško.

"Šta ti je?"-upita me nežnim tonom spustivši ruku na moj obraz.

Ne odgovorih mu ništa. Ne mogu. Suze me guše suviše. Ne mogu ni reč da izustim.

"Šta te je toliko povredilo i uznemirilo?"-upita me opet ignorišući tišinu.

U tom trenutku pukoh. To pitanje je bila kap koja je prelila čašu. Više nisam mogla da ćutim. Sad će me čuti.

"Šta mi je?!"-upitah iznervirano.

"Još me i pitaš šta mi je. Sve me boli Daniele."-rekoh očajno.

"Šta to?"-upita me kao da stvarno ne zna razlog moje tuge.

"Molim?!
Pitaš me šta me boli. Pa ovako Daniele. Boli me to što si čas divan i nežan, a čas povučen, misteriozan i grub. Boli me to što si me prvo poljubio, a posle toga otišao bez i jedne jedine reči! A nakon svega toga si se vratio i pretukao onog jadnog dečka i naredjivao mi kao da sam ja neka tvoja stvar! Mrzim te Daniele. Iz dna duše te mrzim!"-povikah i počeh još jače da plačem.

"Sar..."-pokuša da kaže, ali ga ja prekinuh.

"Znaš li šta me najviše boli?!"-upitah ga bespomoćno.

"Šta?"-upita me povredjeno zbog reči koje sam mu malopre uputila.

"To što mislim da sam se zaljubila u tebe, bez obzira na sve što si uradio."-rekoh konačno i spustih glavu jer nisam više mogla da ga gledam u oči.

On me jednim pokretom podiže u naručje. Bila sam zbunjena. Šta mu je sad? Kako mi je hladno. Drhtim, samo ne znam da li od hladnoće ili uzbudjenosti.

Srce mi lupa tako jako. Kakav je ovo čudan osećaj? U razmišljanju me prekidoše Danielove usne. Bile su tako blizu mojih. Srce mi je kucalo sve jače i brže.

U tom trenutku on spusti usne na moje i sva moja bol i tuga od malopre nestade. Kiša idalje pada, ali mi više i nije hladno. Uživam u Danielovim poljupcima. Tako je savršeno. Ova kiša kao da je čarobna. Stavljam ruke na njegove obraze i ne puštam ga. Ne želim da ode ponovo. Ne mogu to da dopustim.

U jednom trenutku Daniel odvaja usne od mojih i okreće se. Zaputio se kući. Ne želim ništa da ga pitam. Tako mi je lepo. Mada idalje mi se spava.Naslanjam glavu na njegove grudi i sklapam oči. U medjuvremenu čujem otvaranje vrata.

"Saro."-reče Daniel smireno.

"Da?"-upitah ga polako otvorivši oči.

"Doneću ti stvari da se presvučeš, pa posle možeš da legneš."-reče nežno.

"Samo ako ćeš i ti samnom."-rekoh ali me iznenadi to što sam rekla.

"Naravno."-reče i nasmeja mi se.

Presvukla sam se i legla. Daniel se pojavio sa nekim ćebetom u ruci i zamotao me u njega.

"E ovako ćeš se brže zagrejati."-reče nežno.

"A ti."-upitah plašeći se da ne ode opet.

"Ne brini, tu sam."-reče, leže pored mene i zagrli me.

Kako je ovo divno. Toplo mi je. A još je i Daniel tu. Oči mi se sklapaju. Samo se nadam da će ovo potrajati...