Mrzim što te volim

Ti monstrume!

"Gospodjice, gospodjice!"-povika inspektor tresući me.

Ne mogu da verujem. Daniel je ubio moje roditelje. Zašto?! On je monstrum! A najgore je to što sam se zaljubila u njega.

"Ne ne ne ne ne!"-povikah odmahivajući glavom.

"Gospodjice Lango?"-reče zabrinuto inspektor.

"Nije moguće! Ne verujem da je to bio on! Molim vas recite mi da nije!"-povikah očajno.

"Žao mi je ja tu ne mogu ništa. To su činjenice. Ali gospodjice ovo je tek početak."-reče.

"Kako?"-upitah ga.

"Moraćete samnom do bolnice da identifikujete tela vaših roditelja. Verujem da će vam i to pomoći da se setite šta ste radili pre ubistva."-reče hladno.

"D...do..bro."-rekoh jedva.

Ustala sam sa stolice a inspektor mi je otvorio vrata od kancelarije. Izašla sam i nažalost ugledala Nikolu i Nadju. Pogledali su me, a pa je Nikola ušao u kancelariju gde su ispitivali Daniela.

Daniel nije izlazio. U jednom trenutku Nadja mi je prišla. Plakala je. Zagrlila sam je jer sam se osećala užasno i trebao mi je zagrljaj.

"Saro znaš li šta se ovde dešava?"-upita me izbezumljeno.

"Ne pitaj. Ništa ne valja."-rekoh izbegavajući odgovor.

"Gospodjice Lango, možemo li da krenemo?"-upita me inspektor.

"Da."-rekoh.

Pomislila sam da cemo ići u bolnicu, medjutim nismo izašli iz policije.

"Gde idemo?"-upitah zbunjeno.

"Pa kod mrtvozornika."-reče.

"M..molim?"-upitah, ali umesto odgovora, inspektor otvori vrata gde su se nalazili moji roditelji.

"Udjite."-reče mrtvozornik.

Oklevala sam ali sam ipak ušla na kraju. Nadja je rekla da se ne usudjuje da kroči u prostoriju gde su mrtvi ljudi i obećala je da će me čekati napolju.

"Spremni?"-upita me mrtvozornik spremajući se da skine čaršav sa tela.

"Valjda."-rekoh nesigurno.

On istog trenuka skide čaršav sa tela i ja ostadoh zatečena.

"M..ma..mi..c..e"-rekoh isprekidano i pomerih pogled na drugo telo.

"T...t..ata!"-povikah i osetih kako me preplavljuju osećanja.

Počinjem da čupam kosu. Vrištim. Kako zatvorim oči vidim slike iz prošlosti. Sve mi se vraća.

"Gospodjice Lango, smirite se molim vas!"-povika zabrinuto inspektor.

"Neka prestane, molim vas neka prestane!"-povikah očajno.

"Idemo odavde!"-reče, uhvati me za ruku i izvuče iz te grozne prostorije.

Hodam pored njega. Ne znam ni gde me vodi. Nadja me nije ni čekala ispred vrata. Svejedno mi je. Samo ćutim. Ne mogu ni reč da izgovorim. Sve me boli. Sve. Odjednom ugledah Daniela kako izlazi iz one kancelarije. U tom trenutku me preplavi bes i ja se otrgnuh od inspektora i potrčah prema njemu.

"Ti monstrume jedan! Kako si samo mogao?! Gadis mi se! Mrzim te!"-rekoh uhvativsi ga za kragnu.

On me samo hladno pogleda ne izgovorivsi ni rec.

"Ajde reci nesto! Ne mozes da cutis. Nemas pravo! Reci nesto! Moras!"-rekoh tresuci ga.

"Nemam sta da ti kazem."-.rece ledeno.

"S..ss.s.t..a?! Nemas sta da mi kazes! Ma kako samo mozes! Smrt mojih roditelja je nista?! Pa ti si ih,.."-pokusah da kazem ali mi puce glas i ja briznuh u plac.

"Gosp...."-pokusa inspektorda kaze ali ga ja prekinuh.

"Slusaj me sad dobro. Platices mi za sve sto si uradio moji roditeljima. Ti i Nikola, ali ti pogotovo. Ne znam sta si pokusavao da postignes time sto si me odveo u bolnicu i posle me lagao o svemu. Ne znam i nije me briga. Samo znam da ces platiti za sve. Videces."-rekoh brisajuci suze.

"Dobro."-rece smireno.

U tom trenutku ja pukoh. To njegovo dobro je bila kap koja je prelila casu.

"D..d..oo.bro?! Ma da bre druze opusteno sve ok. Sve je dobro. Ljudi su ubijeni, pa dobro. Ti si ih ubio,sjajno, zar ne?!"-povikah ironicno i poceh histericno da se kikocem.

"Ss..s..aro?!"-rece Nadja uplaseno.

Pogeldah u nju, a potom u ostale. Svi su me gledali uplaseno. Gledali su me kao ludacu. Odjednom se moj "smeh" pretvori u neutesni plac. Padoh na.kolena i uhvatih se za stomak. Sve me je tako bolelo.

"Saro!"-rece inspektor kleknuvsi i stavi mi ruku na rame.

"Ne mogu vise! Sve me boli! Jako me.boli! Neka prestane! Molim vas ucinite da prestane!"-rekoh jecajuci.

"Dobro je dusice, sve ce biti dobro. Ajde dodjite."-rece blago i pomagajuci mi da ustanem i zagrli me.

"Jel sad malo bolje?"-upita me nezno.

"Je,..."-pokusah da izgovorim ali u tom trenutku izgubih ravnotezu.

Kolena su mi klecala i postajala sve slabija i slabija. Pocela sam da se ljuljam napred-nazad. Mrak mi se pojavio u ocima i osetila sam kako me polako guta. Padam, osecam da padam.

"Saro!"-cuh Daniela kako me doziva i to je bilo poslednje sto sam cula.

***Sara je pala. O Boze kako mi je tesko da je gledam ovakvu. Sta da joj kazem. Pa ni sam nemam ideju sta da joj kazem. Kaze da se setila svega. Naravno da me sad mrzi. Ali ja nju volim, ne znam kako sam uspeo da je zavolim za ovako kratko vreme. Nadam se da ona mene ne voli. Grozno je kada nekog volis i mrzis. Bar ja to znam. Ovi policajci me ne pustaju da idem u bolnicu sa njom. Pa naravno, u pritvoru sam, a uskoro idem i u zatvor na ko zna koliko dugo. I bolje sto me ne pustaju kod Sare, bilo bi joj samo jos gore kad bi me videla. Znam da nisam kriv za ubistvo, ali ne mogu da ostavim Nikolu na cedilu, ipak mi je brat kakav god bio. To sto je uradio njenim roditeljima bilo je impulsivno i krajnje glupo. Nisu oni bili krivi za to sto se desilo nasoj sestri, ali Nikola je morao nekog da okrivi. Znam da mu nije lako, ali nije ni meni. Pa ja nisam otisao da okrivljujem druge ljude, a kamoli da ih ubijem. Ustvari je najgore sto on krivi sebe i onda zbog te krivice unistava sve ostale. Ali moram da ga izvucem, ja sam mu stariji brat i ne mogu da dozvolim da trune u zatvoru. Reci cu da sam ja sve uradio pa makar to znacilo da ce me Sara mrzeti do kraja zivota. Ionako me vec mrzi. Nadam samo se da ce biti dobro. Iskreno se nadam.