Njujorcanka na pesku

Slušaj

Dobila sam poruku.Od Kajla.

POGLEDAJ KROZ PROZOR.

Ustala sam i videla ga sa kanticom sladoleda.

IDI KUCI,KASNO JE.

NE ZEZAJ ME,NEGO SILAZI.OVAJ SLADOLED SE NECE POJESTI SAM.

UBEDIO SI ME,SILAZIM.

Šta je sa mnom?Jesam li normalna?Ne bih trebala ovo da radim.Da mu se približim.Da mu kažem da mi se svidja.

Ali,evo me.Spremam se da pobegnem iz kuće.Naravno,izgledam užasno,ali me to nece sprečiti.Kajl se već sigurno navikao na to da ličim na skintnicu.

Isunjala sam se iz kuće kao nindža kakav jesam.Zamalo sam probudila tatu,bilo je blizu.Mislim,nije mi prvi put da se iskradam iz kuće,a ni poslednji.

I čudom,tata nikad nije primetio da me nema.Imam sreće.Lisa me je čak prozvala najboljim nindzom.

I eto njega,stoji deset metara ispred mene.Mesečina ga osvetljava.Njegova kosa je razbarusena i pada mu na lice.Njegovo prelepo lice.

Talasi su udarali o obalu,a pod nogama se osećao pesak.

Suze su mi navirale na oči,ali sam uspela da ih sakrijem.

Kad sam videla njegov smešak,rastopila sam se.Kako mogu biti na distanci od njega kad me stalno privlači sebi?Nemoguće je.

Zato više necu bežati.Bar ću pokušati.

Prisla sam mu,a on me je pratio pogledom.Nikad nisam bila nervoznija kao sada.Jer mu moram reći šta osećam prema njemu,dok ne postane prekasno.

Srce mi treperi sve jače.Ako je ovakav osećaj biti zaljubljen,onda bih se još pre zaljubila.

A on je naprosto savršen.Kako je moguće da se ja njemu svidjam?

I nisam očekivala ovo od sebe.Poljubila sam ga.Briga me.Šta bude, biće.

On je počeo još jače da me ljubi.Posle nekog vremena,morali smo malo vazduha da udahnemo,pa smo stali i smejali se jedno drugom.

Držao me je u zagrljaju.Bolje od sladoleda,to je sigurno.

-"Šta to bi?",pitao je sa osmehom na licu

-"Ne znam.Nisam mogla da ti kažem da idem.Nisam znala kako."

-"Kejla mi je sve rekla.Primetio sam da se nešto desava,ali nisam znao šta."

-"Ona je mnogo brbljiva."

-"Ona je dobra drugarica."

-"Samo da znaš,nedostajaces mi."

-"I ti meni,najviše."

                                                                                          ***

Spavala sam mozda dva sata.Nakon sto smo docekali izlazak sunca,Kajl je otisao.Jos uvek je skolska godina,i mi to pomalo zaboravljamo.Azrael me je probudio,jer je oborio moju omiljenu solju.

Azrael je sve slabiji i umorniji.Samo spava.Znam da je star,ali on je moj prijatelj.Nikad ne bih mogla da ga se resim.Uvek je bio tu.

Sve je sranje.Azrael je bolestan,selim se,tata se ne zeni,upoznala sam majku i mozda nikad necu videti Kajla i Elu.Sve se u trenutku promenilo.

Ali,nije vreme za plakanje.Moram istrpeti ovo kao "velika devojka".

                      ***

Skola za danas je gotova.Kajl i ja smo sedeli na tribinama košarkaškog terena.Na par trenutaka je zavladala neprijatna tišina.

-"Hteo sam da te pitam nešto.U molim te,poslusaj me do kraja."

-"Hajde."

-"Po drugi put,želiš li da ideš na sastanak sa mnom?Znam da se selis,ali možemo biti zajedno dok ne odeš."

-"OK.Može."

-"Stvarno?Ne salis se?"

-"Ozbiljna sam."

-"Nema povlačenja.Idemo i biće nam lepo."

-"Jedva čekam,ali sada stvarno.A Kejla će sigurno hteti da me sredi."

-"Savršena si baš takva kakva si.Što se mene tiče ,dodji u trenerci."

Znam da dugo nije bilo nastavka i da je dosadan,ali obećavam da će biti bolje i da ću češće pisati.😘
Sledeći deo ću objaviti u petak ili subotu