Osam

4 → | Ostaješ ili ideš? |

Spencer's point of view

Ne znam kako se usuđuje da bude drzak. Ne može se ništa porediti s tim što je on meni priredio. Nije svjestan kroz šta sam sve morala proći dok ga nije bilo. Na najgore načine sam saznala kakav je ovaj svijet. Na kraju krajeva, nikad nisam ni htjela biti ovakva. No ko mi je kriv? Sama sam se zaljubila i time zajebala sve.

"Pričaj." Sjednem nazad na stolicu i dam mu riječ. Sjedio je šutke par sekundi, koje mi se učiniše kao vjekovi, dok konačno nije otvorio usta. "Žao mi je, u redu? Nisi svjesna koliko sam se puta prokleo u ovih pet godina. Pojeo sam se." Protrlja lice. Uputim mu pogled da nastavi. "Ali ne možeš me kriviti toliko Spencer. Tražio sam te. Čim sam pušten, apsolutno sve što sam htio je tebe naći. Sama kažeš da si se pobrinula da to ne mogu. Ti mi nisi dala šansu da se iskupim."

"Jako dobro izvinjenje u kojem prebacuješ krivnju na mene." Izjavim. Koji kreten.

"Ne prebacujem krivnju, kažem kako jeste. Kriviš me toliko što sam sebe prodao tvom ocu da ne bi tebi nešto uradio." Tek kad ovako kaže, shvatim da je priča možda mnogo drugačija nego sam je sama sebi u glavi prikazala. Momci su mi provjerili i nije lagao, bio je u zatvoru. Dok mu nije kaucija plaćena. "Odakle ti pare za kauciju? Zašto to nisi odmah uradio?"

"Nisu moje pare. Ako ćemo iskreno veze nemam ko me oslobodio, ali neka je živ i zdrav."

Shvatam da u cijeloj priči postoje rupe. Shvatam da su moje reakcije bile izazvane afektima, kao i odluke koje sam znala donijeti. Međutim, ni trenutno ne mogu racionalno razmišljati i ne znam šta mi je činiti. Ne mogu bit pametna. Znam i sama da mi nikad nije lagao. Volio me, a voli me i sada. Samo što je sada kasno da se kajem za bilo šta. Iako smatram da mu je bolje sa mnom, nego da služi kao mali rob. "Slušaj... mislim da bih trebala malo istražiti tog velikodušnog davatelja. Nema šanse da te neko bezveze oslobodio. A ti... ako ne želiš imati veze s ovim, doviđenja." Dignem ruke. Pogledao me začuđeno, a i sama sam sebe začudila ovim postupkom.

Ma ti si gotova srce. Omekšala si.

Nisam prokletinjo. Samo sam još uvijek ljudsko biće. Shvatam da nisam razmislila o tome u šta ga uvlačim. Povjerio mi se i ja sam zgazila povjerenje iskorištavajući ga. Pa, zamalo ga iskorištavajući.

"Puštaš me? Samo tako? Jebi ga Spenc, platila si me osam miliona." Nasmije se. Zadignem obrvu, posmatrajući ga od glave pa nadalje. Izgledao je malo opuštenije i kao da se smirio. "Da, to je malo nefer. Ipak sam ih ja dala, a ti si dobio sedam za mene." Slegnem ramenima podbadajući mu. "Ne nerviraj me ponovo." Ozbiljno prozbori pa klimnem glavom da neću nastaviti. Nisam sigurna trenutno šta hoću. Potreban mi je, bez daljnjeg, u ovome što pokušavam ostvariti, ali sam svjesna da je njega nemoguće prisiliti na nešto. Stoga mu i dajem izbor.

"Pa, šta kažeš? Ostaješ ili ideš?" Stavim obje ruke na stol ispred sebe. Ponovo nas obavije neugodna tišina, koja me dovodi do ludila. Vidim na njemu da razmišlja. Stavi ruku na bradu, gladeći je i smješkajući mi se. Nisam mijenjala izraz lica, samo nastavim poprilično smrknuto da ga gledam spremna na to da će vjerovatno željeti da ode. Namjerno me samo zavitlava ovim razmišljanjem. Trati mi vrijeme.

"Ostajem. Šefice." Zjenice mi se rašire i lagano se osmjehnem. Iskreno, nisam ni sekundu očekivala ovo. Stvarno me zatekao.

Sumnjivo mi je to. Pazi se ti.

Ma šta ti znaš.

"Ne šališ se? Ono, stvarno se ne šališ?" Euforija me obuzme. Čudna, moram priznati. Nekako mi je drago što ostaje, ali ne samo radi operacije. "Ne šalim se. Malo sam razmislio i kad skontam... nisam vidio Seliu godinama. Znaš mislim i sama. Rastanak nam nije baš protekao mirno. Šta me sprječava da je uništim? Bolje da su te katakombe u tvojim rukama, u svakom slučaju." Analiziram mu lice i vidim djelomičnu iskrenost u očima. Nešto ipak ne valja. Međutim, ostavim to za poslije i ustanem pružajući mu ruku. "Hvala ti. Nisam očekivala da ćeš ostati. Potrudit ću se da budem blaža."

Uhvati moju ruku pa ih par put cimnemo gore dole, te popusti stisak. "Ma nipošto Spenc. Lijepo je gledat te takvu vatrenu."

"Šta, to prije nisam bila?" Nasmijem se, prisjećajući se nekih prošlih vremena. Bila sam stvarno dobra. Ne mogu da vjerujem šta sam sve preživjela uz njega. Ne mogu da vjerujem da se ovo sve sto posto ne bi ni desilo da onaj dan ih nisam našla i da me nije oteo. "Uvijek si bila. Sad si samo bolja." Namigne mi okrećući se. Nije mi dopustio da više išta kažem, samo je izašao van zatvarajući vrata za sobom. Ostavio me naravno sa mojim mislima želeći da mi se probudi gospođica Savjest.

Misliš da mu je to cilj? Da odustaneš od misije? Ne budi budala.

Ma jok. Ne mislim. Vidjela sam da mu nije svejedno šta mu sestra radi i u čemu učestvuje. Mario je zajeban lik koji bi definitivno doveo do problema u našem svijetu ako proširi tržište kroz katakombe. Ko zna šta bi još dole radio. Pretpostavljam da je Scottu draže da se ja bavim time, nego on. Mada, nije on još ni svjestan kakvi su meni planovi u glavi. I ne bih ga baš još uputila.

* * *

"Kako napreduju moji štreberčići?" Izjavim ulazeći u kontrolnu sobu. Scott se već prihvatio posla i hakiranja Mariovih računara. Znala sam da je marljiv kad ga navedeš na nešto. "Ne zovi me tako mala." Zed se nasmije koji je sjedio pored. Ignorišem njegovu izjavu i pridržim se za stolicu dok stojim iza njega. Nije se šalio. Stvarno želi uništiti Seliu. Bacim oko na njen dosije koji je otvoren u uglu ekrana, pa pogledam u Scotta. "Šta tačno radiš?"

"Smišljam ti plan. Jer se ne sjećam da imaš ideju kako zapravo preuzeti katakombe."

"Naravno da imam. O čemu pričaš jebote?" Iznenadim se i okrenem stolicu pa tako i njega ka sebi. "Zed nisi mu rekao?" Odmahne glavom pa mi bude jasno zašto Scott ovako misli. Nisam budala. Preživljavam u ovome već pet godina i jedna sam od najboljih. Ne radim ništa bez plana. Za sad, dijela plana koji mu mogu reći. "Planiram da se priključiš Mariu. Poznato, zar ne?"

"Hoćeš me poslat direktno u kandže neprijatelja? Ja se još čudim što si me kupila." Podsmjehne se. "Scott nije mi cilj da te ubijem. Kontaktirat ćeš Seliu, ispričat se ili kako god, pridobit njeno povjerenje. Ona će te ubacit."

Pogledao je u Zeda, koji ustane i izađe van. Zatvorim vrata pa se ponovo okrenem ka Scottu. "I, šta onda?"

"Prije toga ćeš naravno hakovat njihove računare da imamo pristup i da znamo odavde šta se dešava. Bit ćeš ozvučen konstantno. Samo su mi potrebni planovi katakombi, jer pojma nemam kako izgledaju. Zgrabiš ih i van." Objasnim. Istina je da želim planove, jer ću onda znati tačke s kojih mogu napasti. Raspitala sam se i čujem da je Mario počeo sa useljavanjem dolje, sa raspoređivanjem ljudi i robe. Moramo biti malo brži. "Zato si me tražila?" Izgledao je nekako... čudno. Ne mogu opisati.

Čujem mu u glasu nekakvu hladnoću. Možda je i bolje. Možda sam ga prošla. "Ti si jedini koji bi mogao uspjeti. Preko sestre."

"Dobro, pričat ćemo još o tome. Pusti me sad da radim." Odbrusi i okrene se. Slegnem ramenima izlazeći u čudu. Na koju je nogu ovaj ustao?