Mrzim što te volim

Ti u ovo verujes?

Sara

"Spremna?"-upita me Mark drzeci ruku na kvaci.

"Da..valjda"-promrmljah.

"Idemo onda."-rece i otvori vrata.

Udjoh polako, ali u trenutku kada predjoh prag svoje kuce suze mi navrese na oci. Sve je isto. Kao kada sam otisla. Kao i onu noc kada su ih ubili. Isto...

"Zelis mozda vodu? Ili bilo sta drugo?"-upita Mark.

"Zelim da budem sama. Samo me ostavi. Molim te."-rekoh poluglasno.

"Ali,.."-pokusa da izgovori ali ga ja prekidoh.

"Idi. Samo zelim da budem sama. Sve me boli. Ostavi me molim te. Zvacu te kad budem bolje, vazi?"-upitah nadajuci se da ce konacno otici.

"Uf u redu Saro."-rece i istog trnutka osetih olaksanje.

"Zatvori vrata za sobom!"-doviknuh mu i kretoh ka stepenicama.

"Zapamti, zovi me ako ti je nesto potrebno! U bilo koje doba dana ili noci! Bilo sta Saro!"-povika.

"Hocu ne brini!"-doviknuh i cuh zatvaranje.

Lagano kretoh uz stepenice. Kako sam mogla sve ovo da zaboravim. Ne usudjujem se da udjem u svoju sobu ili ne daj Boze njihovu. Samo ce mi biti jos teze. Ali moracu jednom i to da uradim. U razmisljanju me prekide zvono na vratima. Mark naravno, ko bi drugi bio. Sta li sad hoce. Silazim niz stepenice, otvaram vrata, ali tamo vidim,...

"Sta ces ti ovde?!"-upitah ko iz topa.

"Saro, molim te samo me saslusaj."-rece molecivo.

"Nemam ja tebe sta da slusam! Ti si prokleti ubica, monstrum! Lazov!"-rekoh besno.

"Samo mi dopusti da ti objasnim. Molim te."-rece uporno.

"Kako ne shvatas ne zelim da te slusam! Odvratan si mi! Gadis mi se! Sama pomisao na to da si mi se svi,.. uf ma ne mogu ni da izgovorim to!"-povikah jos besnije.

"Samo me,.."-pokusa da kaze, ali ga ja preduhitrih.

"Ma ne zanima me bre! Gubi se!"-rekoh sada vec sa suzama u ocima.

"Saro, kad bi samo,.."

"Rekla sam ti vec ne zanima me! Odlazi! I ne vracaj se vise!"-rekoh pokusavajuci da zaustavim suze.

Samo me je hledao par sekundi. Ali bilo je dovoljno. Bilo je dovoljno da mi povrati sva osecanja koja gajim prema njemu. Ja sam prokleta glupaca. Kako mogu da volim nekoga ko mi je,.. Ma ne nema sanse to da izgovorim. Plasim se. Iz razmisljanja me trze Daniel koji je idalje stajao na vratima.

"Sta nisi razumeo u reci odlazi?!"-upitah vicuci na njega, da bih sakrila suze.

"Ne zelim da odem dok me ne saslusas."-rece mirno i uhvati me za ruku, na sta se trgoh.

"Ne diraj me! Kako ne shvatas ne zelim te ovde! Ne zelim da mi se obracas uopste, a kamoli da me dodirujes! Cak ne zelim vise da te vidim u zivotu! Nikada! Mrzim te Daniele, razumes li to?!"-povikah pokusavajuci da prikrijem sve jace otkucaje srca zbog njegovog dodira. Ne verujem da neko moze tako da utice na mene, pogotovo neko kao on.

"Zao mi je sto se tako osecas."-rece okrenuvsi se od vrata.

Istog trenutka sam ih samo zalupila. Morala sam, jer da nisam sad bih vec bila u njegovom zagrljaju. Ne znam zasto. Samo sam zelela da ga zaglim, poljubim, sta god samo da mi je blizu. Ali on je prokleti ubica i nista mi drugo nije preostalo nego da ga mrzim. On zasluzuje to, ali zasto mi onda ne ide, zasto ne mogu. Ne znam. Ne zelim vise da mislim o tome. Najbolje bi bilo da odspavam. Samo zelim da budem sama. Cuje se neka buka. Izgleda da dolazi iz moje sobe. Sta je sad? Mozda samo umisljam. Pa da definitivno je to. Nastavljam ka dnevnoj sobi, ali buka se ponovo cuje. Sta je bre ovo? Ne zelim da ulazim u tu sobu. Ili uopste da idem na sprat. Tamo se nalazi previse uspomena. Dovoljno je to sto sam uopste u ovoj kuci. Mozda bih stvarno trebala kod Marka. Ma ne bre. Mislim znam ga ja, ali sada kao da ne osecam nista prema njemu. Ne znam stvarno. Buka se izgleda pretvorila u pesmu. Ma briga me moram da proverim sta je u pitanju. Krecem lagano uz stepenice. Polako razaznajem i reci pesme.