Igra Emocija

Šesto poglavlje

Na trenutak sam stvarno pomislila da je iskren. Njegovo lice je odavalo ubedljivost. Okrenula sam glavu na drugu stranu. Do kad ćemo ovako stajati jedno naspram drugog. Guši me njegovo prisustvo. Pa to je Damian! On ne može biti ozbiljan.
Podigla sam uplašeno svoj pogled prema njemu osećajući njegovo disanje. Samo centimetar je delio naša lica. Njegove tamne oči su me streljale. Osetila sam hladan vazduh njegovih usana, koje samo što nisu dotakle moje.
Neko je zakucao na vrata. Vrata! Do djavola! Odgurnula sam Damiana od sebe, i pogledala kroz spijunku.
Siljato lice madam Pjer je buljilo u pravcu mene. Znam da me ne može videti, ali njene oci kao da su bile direktno usmerene na moje.
- Moraš da ideš odavde. Smesta! Uplašeno sam izustila, snizavajuci ton da me madam ne bi čula.
- Ne bih da propustim pravu zabavu! Vratio se na krevet skidajući svoju majicu.
Ne mogu da verujem da je u stanju ovo da napravi! Zar je toliko nemilosrdan. Pogledala sam ga sa mržnjom u očima. Baš me briga. Otvoricu vrata. Ako stvarno želi da me uništi dozvolicu mu. Kako sam uopšte mogla da poverujem pre samo nekoliko sekundi da je iskren. Moja ruka je zadrhtala hvatajući se za kvaku. Otvorila sam ih.
Osetila je moje nervozno cupkanje. Provalila me! Zaputila se prema sobi osmatrajuci sve oko sebe. Po njenom skretanju prema kupatilu shvatila sam da Damian nije na krevetu. Pa videla bi ga! Kupatilo? Ne! Sigurno je tamo.
Izašla je ravnodušno. Izdahnula sam osetivši olakšanje.
- Doručak je za petnaest minuta. Odsečeno je izgovorila i otišla. Nervozno sam se okrenula i sve pretrazila. Nije ga bilo. Gde je mogao nestati? Terasa. Pogledala sam i tamo. Sigurno je skočio! On je lud, ne bi me čudilo.
Spasena sam. Ovaj put.
Ocesljala sam se, svezala rep i zaputila prema kantini. Bila je prepuna učenika. I starijih i mladjih. Pogubljeno sam prišla jedinom stolu koji je bio prazan. Ja ovde ne poznajem nikoga. Fantastično!

Uzela sam prvi zalogaj. Netrepeljiva komešanja izmedju ostalih učenika, su me naterala da pogledam prema ulazu u kantinu. Bio je to Adam. Svi su iznenadjujuce gledali i njegovom smeru. Šta će on ovde? Ima sopstvenu kuhinju, projurilo mi je kroz misli. Da li on to ide u mom pravcu? Izmakla sam svoj tanjir, spuštajući viljusku. Nisam znala kako da se ponašam, čak mi je i moje telo koje sedi izgledalo nepravilno.
- Došao sam da vidim kako prolazi tvoj prvi dan? Da li je sve u redu? Tiho je izustio približavajući se mojoj glavi, koja samo što nije eksplodirala od valova pozitivne energije. Verovatno da ostali ne bi čuli o čemu razgovaramo. Sve oči su bile uprte u nas i pomno nas posmatrale. Seo je pored mene.
- Htela bih da budem potpuno iskrena prema tebi. Izgovorila sam, vraćajući se u stvarnost. Koliko god ja želela da budem sa Adamom, ovo nije mesto za mene. Ja ovde ne pripadam.
Pogledao je u pravcu ostalih osvrćući se oko sebe, a zatim je usmerio svoj pogled na mene.
- Reci slobodno? Nagnuo se prema meni i izgovorio.
- Ja sam loš učenik. Potpuni sam antitalenat za sve. Moje lice je poprimilo crvenu boju, osećajući sramotu. Htela sam da me Adam ne poznaje takvu.
- Znam za tvoje ocene. Ne smatram da si antitalenat. Pre bih rekao da nisi imala volju za učenjem. Osetila sam ohrabrenje.
- Ovde su najbolji profesori. Potrudi se, daj svoj maksimum i uspeces. Ne mogu da verujem da postoji ovakav muškarac.
- Ja verujem u tebe.
Ljubavna strela me je pogodila kad je to izgovorio. Nikad niko nije imao veru u mene. Najlakše je bilo dići ruke, a ja sam se prepustala sopstvenom ponoru.
- Imam sat slobodnog vremena. Šta kažeš da odemo do dvorane da vezbamo.
Molim? Ja i Adam sami u dvorani. Pa to je neverovatno. Ostvarenje svih mojih snova!
- To zvuči divno. Ali...
Madam Pjer mi je zabranila da izlazim iz sobe.
- Ja ću se pobrinuti za to.
Ustala sam i krenula za njim ostavljajući zabezeknute poglede za sobom. Sigurno me mrze. Pomislila sam u sebi.

Vreme je bilo idealno. Mada ne sumnjam da bi se Adam pobrinuo za to i da nije. Uzela sam svoj štap, dok je Adam stajao naspram mene.
- Pre svega, potrebno je da se skoncentrises i usmeris sva svoja čula na taj štap. Izustio je.
Pokušala sam da se koncentrisem. Zaista jesam, ali jak udar groma me je preplasio. Skočila sam na mestu. Pljusak je počeo.
- Damiane! Prestani! Nisi zanimljiv. Adamovo lice je sa velikom ozbiljnošću posmatralo Damiana koji očigledno nije hteo da prestane. Bili smo potpuno mokri.
- Ne mogu da verujem. Adam je rukama prešao preko svog kvasnog lica, dok je Damian nonšalantno sedeo, naravno smejući se. Uživa u ovome Zašto uvek sve upropasti!