Igra Emocija

Jedanaesto poglavlje

Moj stomak je preplavilo hiljadu varnica, osećajući njegove usne, koje su gladno tražile moje. Njegove hladne ruke obavile su moj vrat, čvrsto ga držeći kako se ne bih odmakla. Moja pluća su ostala bez vazduha. Zatvorila sam usta, odbijajući da prihvatim njegov poljubac.
Osetivši se zarobljenom, usmerila sam svu snagu na svoju ruku koja je brzo i sigurno išla prema njegovom licu.
Zaustavio je jednim potezom. Predosetio je moju reakciju.
- Jednom si to uradila. Drugi put nećeš sigurno. Procedio je.
Izvukla sam svoju ruku iz njegove.
- Nisi imao pravo! Povikala sam.
- Mogu šta hoću! Njegove oči nisu odvajale pogled sa mojih.
- Ne možeš. Tiho sam izustila uzvracajuci pogled. Stvari koje dobijaš na silu, nisu tvoje stvari. Dodala sam.
- Ne može sve uvek biti po tvom. Nemo me je posmatrao, slušajući šta govorim.
- Daj, bre! Zamahao je rukama prema nebu. Od svega praviš dramu. Sva si stegnuta. Ne umeš ni da uzivas u životu.
- Nemam vremena za uživanje Damiane! Život moje sestre je u pitanju. Ako ne želiš da mi pomogneš reci? Ne želim da gubim vreme sa tobom. Izgovorila sam naglasavajuci ozbiljnost u svom glasu.
- Iskreno, jebe mi se za nju. Procedio je šireći svoja usta u osmeh.
- I meni za tebe! Do djavola! Kako sam uopšte mogla da ti poverujem. Besno sam se okrenula i odlazila od njega.
- Našao sam odgovore. Izustio je ostavljajući me ukočenu u mestu.
- Ne verujem ti. Popreko sam ga pogledala.
- Tvoja volja. Opet je zamahao rukama sedajuci na motor. Čekao je.
- Još ovaj put! Prišla sam mu i sela iza njega.
Nakon kratke vožnje, našli smo se u pravoj nedodjiji. Šuma se nazirala ispred nas. Drveća bez listova, kao da je jesen počela. Jeza je prolazila kroz moje telo dok sam pratila Damianove korake. Ovde nema žive duše. Preplašeno sam skakala na svaki pucanj grančice na koju nagazim. Tlo ispod mene bilo je vlažno.
- Zar stvarno misliš da ću da ti poverujem da se ovde nalaze odgovori? Izustila sam osećajući da opet hoće da me prevari.
- Ne, ovde smo da bih te ubio. Prokletsvo! Nervozno je izgovorio.
- Opet si me prešao! Besno sam ubrzala prolazeći pored njega.
- Veruj mi. Ovde ne želiš da budeš sama. Njegov smeh me je iritirao.
Nosi se, rekla sam više u sebi. U jednom trenutku sam shvatila da više ne osećam Damianovu blizinu. Uplašeno sam se okrenula i shvatila da ga nema.
- Damiane! Povikala sam, osećajući nervozu u svom telu. Glasan zvuk sove naterao me je da vrisnem. Pucketanje grana je bilo sve glasnije.
- Damiane. Nije smešno! Izgovorila sam suzbijajuci glas koji se tresao od straha.
Tlo pod mojim nogama se naglo otvorilo. Osećam mokre, zemljane ruke kako se hvataju za moje noge. Bezuspešno grebem noktima zemlju, suprotstavljajući se sili koja me vuče. Želim da vristim, ali ne mogu. Damianovo ime nestaje u vazduhu. Gubim dah osećajući da sam pod zemljom.

*****

- Nismo se tako dogovorili! Čula sam Damianov uzvik, i po prvi put zahvalila u sebi što je u mojoj blizini.
- Damiane! Muški glas koji me je držao, opet je otvorio zemlju, opustajuci svoje ruke. Gde si nesrećo! Njegov zadovoljni smešak, požurio je prema Damianu zagrlivsi ga. Kreten po stoti put! Namerno je ovo uradio. Pustio me je samu da bih umrla od straha.
- Nema te godinu dana. Momak svetlo smedje kose i krupnih zelenih očiju bio je presrećan što ga vidi. Zabrinuli smo se. Dodao je.
- Znaš mene. Damian je umorno prošao rukama kroz kosu nabacujuci smešak u mom pravcu. I moja sranja. Zakolutala sam očima.
Nego Trevore? Znatiželjno ga je pogledao. Trebao si je malo više uglibati. Prasnuli su u smeh posmatrajući moju ljutu i blatnjavu facu.
- Oprosti molim te. Trevorov tih glas obratio mi se. Bili smo gladni. Progutala sam knedlu. Pružio mi je ruku koju sam prijateljski prihvatila. On bar ume da traži oprostaj.
- Idemo. Trevor nas je pogledao. Sigurno ste umorni i gladni. Shvatila sam da zapravo uopšte nismo spavali od kad smo krenuli u potragu. Na tu rečenicu mi se zapravo prispalo. Linda će se oduseviti kad te vidi! Ponosno je dodao, a meni su se oči rasirile i naglo razbudile. Još jedna njegova, fantastično.
- I ona je meni nedostajala. Damianov glas me je još više razljutio. Znala sam da dobro promatra moju reakciju. Pravila sam se ravnodušnom.
Trevor je jednim potezom Zamahao rukom prema zemlji i ona se otvorila stvarajući pred nama podzemne stepenice.
Nije moguće! Pa oni žive pod zemljom. Spustili smo se niz stepenice i ispred mene se nazirao dug svetao hodnik, zapravo čist. Nije bilo ni trunke zemlje osim moje i Trevorove koja je padala sa nas. Trevor je otvorio vrata i ušli smo u veliki dnevni boravak gde je sedelo više od dvadeset mladih lica. Svi su ushićeno posmatrali Damiana i oduševljeno potrčali u njegovom smeru.
- Pustite ga da diše. Trevor je izustio. Sutra ćete se družiti. Dodao je prijatno se osmehnuvsi.
- Damiane, ne mogu da verujem. Lep ženski glas me je naterao da usmerim pogled prema njoj. Zagrlila ga je. I on je nju, prolazeći svojom rukom kroz njenu dugu crnu kosu.
- Nisi ni svestan koliko sam želela da te vidim. Koliko god želela da suzbijem činjenicu da me nervira, izgledala je prijatno i lepo.
Damian je prigrlio još više uz sebe, pokazujući joj da je i ona njemu.
- Pomozite joj. Damian je nezaintresovano Zamahao glavom u mom pravcu. Da se sredi. Dodao je.
Linda mi je takodje prijateljski prišla vodeci me sa sobom.
- Srećna si što ga imaš pored sebe. Izustila je na šta sam je ja Iznenadjeno pogledala.
- Ja i on. Ne želiš da znaš. Nevoljno sam izgovorila.
- Vidim po tvom ponašanju da ti i nije posebno drag. Izustila je. Veruj mi on je dobar. Na tu rečenicu sam rasirila oči još više. Nije valjda da gaji takve iluzije o njemu.
- Okolnosti su ga naterale da bude takav. Dodala je.
- Ne verujem da postoji dobra stvar koju je on učinio. Ljutito sam odgovorila.
- Ovo je susno mesto. Zahvaljujući njemu imamo vodu. Svake godine dodje i napravi oluju. Brine se o nama. Slušala sam je u neverici.
Zastala je i shvatila sam da se nalazimo ispred vodopada. Prekrasnog koji se slivao svetlucavo.
- Ovde se možeš okupati. Izustila je. Ostavicu te da uzivas. Nesigurno sam se osvrtala oko sebe i shvatila da ovde nema opasnosti. Skinula sam sorc i zakoracala nogama u čudno toplu vodu ostavljajući majicu na sebi. Zaplivala sam osećajući kako se moje telo opušta. Zastala sam kad sam osetila da Voda postaje hladnija.
- Damiane! Ne prilazi. Scucurila sam se pod vodom, otkrivajući samo glavu.
- Nigde ne piše da je voda samo za tebe. Izustio je skidajući svoju majicu. Njegovi mišići su se oslikavali na mesečini. Suzbila sam činjenicu da mi je to zapravo privlačno, premestajuci pogled na drugu stranu. Skočio je u vodu zaronivsi. Stvorio se ispred mene uzdahnuvsi glasno.
- Voda je fantastična! Protresao je glavu.
- Odvratan si. Procedila sam prskajuci rukama vodu prema njemu.
- Jesi ti to u majici? Zaintrigirano me upitao, osmehnuvsi se.
- Jesam! Imala sam glupi osećaj da ćeš doći i sve upropastiti. Nervozno sam izustila.
- Više me pali kad razmišljam o tome šta je ispod nje. Glad u njegovim očima je stvorila komešanje jeze i uzbudjenja u mom telu.
- Samo Prestani! Povikala sam, zatvarajuci u sebi ovaj pozitivan osećaj, dok su moje grudi burno reagovale.
Otplivala sam metar od njega pokušavajući da se udaljim, kad sam osetila da mi nešto mili po nozi. Preplašeno sam zamahala nogama hvatajući se za Damiana. Osetila sam jak vetar. Nebo je poprimilo crvenu boju komesajuci se izmedju dana i noći.
Pogledala sam u Damiana shvatajući da su moje noge poptpuno obgrljene oko njegovog struka, a moje ruke na njegovim ramenima.