QI

Gardos Kula

Bio je hladnjikav dan, pravi jesenji tmurni.

Dok sam gledao kroz prozor tetkinog skoro novog auta, zuto lišće je padalo sa onih drveća koji nisu već bili totalno oguljenji. Dvadesetreći Oktobar, pamtim tačan datum jer je bilo tačno dva meseca od kad su mi roditelji ubijeni. Taj dan sam trebao da se vratim u školu.

Nisam znao kako da se osećam povodom toga. Posle svega što mi se desilo, škola je izgledala tako beznačajno. Ali već sam doneo odluku da ću se vratiti, zbog njih, uradiću to za njihovu ljubav, znao sam da bi moji roditelji želeli da bude tako, i da bi bili ponosni na mene što ne odustajem. Suze su mi opet krenule bez ikakvog upozorenja, obrisao sam ih žustro pokusavajući da sakrijem od samog sebe koliko mi je bilo teško, a i nisam hteo da neko vidi slabost u mojim očima kad stignem tamo, znao sam da bi se svi koji su me mrzeli sladili mojim bolom.

- Uredu je da plačes Valore, ne treba da se stidiš toga. - Rekla je tetka dok je parkirala auto na nekoliko metara od ulaza u školu. Ona me je najbolje poznavala posle roditelja. Sada mi je samo ona ostala.

-Znam anči, ali ne želim da me vide takvog u školi. Ne želim da im dam povoda da se slade mojim bolom... -Bio sam jako prisan sa svojom tetkom, bila je mlada tek dvadesetšesta godina, zbog toga smo imali odnos kao da smo brat i sestra.

-Oh Valore, niko se nece sladiti tvojim bolim. - Zagrlila me je jako ljubeći me u teme. I njoj su pošle suze.

-Ne znaš ti moje vršnjake. - Reko sam kad me je pustila posmatrajući je dok briše suze. - Umeju da budu okrutniji čak i od kriminalaca... Pre nego, sto su mama i tata... Pa znaš već... U školi sam vodio bukvalno pa takoreći rat svakodnevno sa njima.

-Ako želiš vratićemo se kući, možeš neki drugi dan da kreneš u školu, znam da ti je teško, i meni je, razumeće svi. 

-Ne, moram... Moram da budem jak zbog njih, oni ne bi želeli da se zatvorim u sebe i postanem bukvalno biljka, što sam i radio poslednjih 2 meseca... Izvini zbog toga mora da ti je bilo teško, i znam da sam teret.

-Nema potrebe da se izvinjavas, i ne pričaj gluposti, znaš da te volim najviše na svetu i da sad imamo samo jedno drugog, nikad mi nećeš biti teret, čak šta više ti si mi pomoć! Lakše mi je kad' si tu samnom, poludela bih da ostanem sama u kući sada. -Smešila mi se, ali ja sam znao da je osmeh lažan i da kad izadjem iz kola ona će opet početi da roni suze, zbog toga sam se osećao još gore što sam dopustio da vidi kako plačem. Odlučio sam da više neću plakati pred njom, nikad.

- Idi Valore sad i ako ti bilo šta bude trebalo, samo me pozovi, šta god da se desi, dolazim za 5 min. - Smešila se praveći navodnike u vazduhu- I te.. kriminalce, samo zaobidji, neobaziri se na njih, nisu ti ni do kolena. OK?

- Ok Anči, hvala ti za sve... Huh - Izdahnuo sam duboko – Vidimo se posle škole, ćao.

- Ćao – Mahala mi je dok sam izlazio iz kola, a zatim upalila auto i otišla.

Stajao sam na trotoaru preko puta ulaza u školu, posmatrajući sive zgrade, i sive oblake. Imao sam osećaj kao da su priroda i okruženje bili odraz moje duše i osećanja. Gledao sam u tmurno nebo još par trenutaka dok mi se suze nisu skroz povukle, a zatim krenuo, kao i uvek ne čekajući da se upali zeleno svetlo za pešake, samo sam pretrčao kad nije bilo automobila. Na ulazu me je čekao stari drugar iz detinjstva.

- De si Valor, kako ti je?

- Ćao Andrej, možemo da ne pričamo o tome, molim te...

- Naravno... - Ušli smo u puno školsko dvorište. Još nisu počeli časovi, imao sam osećaj da svi gledaju u mene, kao da ću svakog trenutka da poludim, ali nisu prilazili, to mi je malo olakšalo povratak.