Neocekivani preokret [ Z.M. ]

3 - Njihovih 5 minuta

'Nisu svi oni koji lutaju svetom izgubljeni.'

Šetala je ulicom dok joj je vetar nežnim pokretima mrsio kosu. Izgledala je kao anđeo, anđeo koji nije imao ni jedan problem, anđeo koji je bio slobodan. A ona je bila sve sem toga.

Nije mogla izbaciti iz glave kako bi volela da može samo nastaviti bežati od svih problema. Od svoje porodice, od svojih prijatelja. Od svega sto je proklinje. Preko dana bi znala biti nasmejana, srećna. Ali noć je ta koja joj predstavlja problem. Neprekidni košmari iz jedne noći u drugu. Buđenje mokre kože i kose. Srce koje samo ne iskoči iz njenih grudi.

I uzaludne su reći 'To je samo košmar.', zašto bi govorila to sebi. Da je to samo košmar kada je to ustvari jedna velika istina. Istina koju ona ne može prihvatiti.

Kažu da košmare prati predkazanje prošlosti i budućnosti. A ona je od prošlosti bežala a od budućnosti se sakrivala. Takvu istinu nije mogla podneti. Istinu da će jednoga dana sve nestati. I da se više neće moći skrivati.

Ali zato do tada. Do tada beži i pronalazi spas u umetnosti, vremenu, prirodi i sve ono ćemu ostali ne posvećuju dovoljno pažnje.

I dok je naš mali anđeo šetao svojim omiljenim gradom užvijaći u slobodi koju još uvek ima. Sa druge strane grada kratko ošišana tamna kosa borila se sa vetrom, koji mu nije davao da uživa u zracima sunca pre nego sto i ono ode od njega.

Taj momak. Taj momak je nosio toliku prošlost na leđima. Ali bio je hrabar. I čekao je. Čekao je da nađje njegovu malu devojćicu koja će ga spasiti od svega toga.

Al ljubav neće tako brzo doći do njega. Kažu ljubav dođe u najgorim trenutcima, kako bi nas izvukla iz svega.

On kaže da ako ljubav ne dođe sada, nece ni u najgorim trenutcima. Mislio se kako bi voleo nastaviti bežati. Bežati od svega. Od svoje prošlosti koja ga juri i neda mu mira.

I dok su dve anđeoske glave bežale od svojih problema. Dve toliko velike supotnosti ali koliko razlićite toliko i iste.

Momak i devojka u sred grada sudarili su se. I dok devojka nije mogla da podnese težinu naslonjenu na nju pala je. A momak svojom jačom snagom od devojke odrzao se na nogama.

Pogledi su im se susreli. Vreme je stalo. I kao da ništa drugo nije postojalo osim njih dvoje. Njih dvoje i njihovih pet minuta.

Dok je njegova gruba ruka pronašla njenu nežnu, vetar im je sužavao oći i poigravao se s njihovom kosom. Kako je vetar jačao sunce je zalazilo i anđeli su bili sve bliže i bliže jedno drugome.

Prepoznavši jedno drugoga njeno srce poskoči a njegov osmeh se poveća.

Odlučivši da anđelu ispred sebe vrati ono što mu pripada zakašlja se i prekide momenat.

'Mislim da je ovo tvoje.' Reče hrapavim i punim glasom, sa dozom samopouzdanja.

Izvadivši iz džepa malu ostarelu sveščicu, stavljajuci je njoj u ruke. Dok se njen pogled spustio ka dole pogledavši šta je izgubila on je već nestao.

Nestao je da nastavi da beži. Beži od prošlosti. A samo je malo falilo pre nego sto bi i ona krenula bežati i sakrivati se.

Bila je to njihova sudbina. Bilo je to njihovih pet minuta.

Hvala svima koji citaju. Hvala sto ostavljate vote i komentar. Puno mi znaci. ♥ 

Hvala MayaaCulen sto mi nisi dala da izbrisem pricu O:) . 

I hvala mojim ludjakinjama iz grupe za sve. ♥