Dnevnik

Nešto čudno,ali lepo

Još uvek čujem glasove doktora i sestara,ali postaju sve tiši.Na samom rubu sna trgao me je jak elekcritet koji je prošao kroz moje telo.Povratila sam se u stvarnost i to mi se nikako nije svidelo.Želela sam onaj savršeni san,u kom je sve lepo ali takođe i nestvarno.Pa nečiji snovi se nekada ne ostvare,pa tako i sada moj.Otvorila sam oči i sve je bilo mutno,pa sam ih jednostavno sklopila.Samo sam čula glasove,verovatno doktora,koji su se nalazili svuda oko mene.Razumela sam samo jednu rečeneicu
"Vratili smo je,za sada"
Iz čega?
Prelepog sna možda?
Osetila sam ubode u ruci,i kako mi nešto prolazi kroz vene.A zatim sam čula otvaranje i zatvaranje vrata.Nisam znala da li je neko ušao ili nije,ali me i nije ni bilo briga u tom trenutku.Samo sam se potrudila da ponovo zaspim.što mi je uspelo.Tada sam sanjala najčudniji ali ujedno i najlepši san.Bila sam srećna.Pitanje vam je sada,srećna si i šta sad?
Nisam bila srećna jer mi je sve bilo onako kako sam ja želela.

Za tu sreću je bio zaslužan zelenooki momak.Bio mi je nepoznat,nikada ga nisam videla.
Ali je bio prelep.Oduvek sam sanjala i maštala ovako svoju srodnu dušu.Kosa smeđe boje,duža i valovita,oči zelene i krupne da se izgubiš u njima,nos sladak i nekako čudno

prćast,usne crvene i punije,ne prevelike a ni premalene,najvažniji deo osmeh.
Osmeh mu je nešto najlepše što sam ikada videla,ali uz osmeh bi mu se stvorile i jamice na obrazima.
Ovaj dečko iz sna imao je sve što sam ja tražila,čak i više.Na žalost ovo je verovatno samo igranje moje mašte.Znala sam nešto,ovo je toliko savršeno da bi bilo istinito.
Probudila sam se iz sna na najboljem delu.Na delu gde sve stane i samo postoite ti i on.
Na delu gde je trebala da se desi čarolija.
Takođe i na delu gde bih ja izgubila svoj prvi poljubac.
Ponovo sam ugledala belu sobu ove bolnice u kojoj sam boravila neko vreme.Sve je isto.Aparati su mi prijljučeni kao i ranije samo mi se ih je tada bilo više,ujedno i da su prijljučeni na obe ruke,dok su pre bilo samo na jednoj.U sobu su uleteli moji roditelji i sestra.
Mama sva uplakana takođe i sestra,a tata je stajao hladnog lica ali mu se u očima videla tuga i razočaranje.
Tada su počela svakakva pitanja.
Na primer.
Zašto sam pokušala takvo nešto?
Gde mi je bila pamet?
I razna druga.A ja.
Samo sam gledala u jednu tačku i ċutala.Nisam imala snage za pričanjem.Onda je ušao doktor.
Njegove reči su me užasnule.
"Vašoj ċerki je za sad dobro,verovatno će stanje tako i ostati."na to su mi zasuzile bile oči.Posle onolikih tableta,meni će biti dobro!? Proletele su mi te misli par puta kroz glavu.Čak sam i pustila suzu.Onda je usledio još veći šok.
"Samo bi trebala ići psihijatru"tad sam otvorila usta.Ja da idem psihijatru?
Nema šanse.Onda nešto što nisam pomislila da će oni ikada to reći.
"Naravno doktore i sami smo pomišljali na to."
Čvrsto sam odlučila tog trenutka.
Neću reč progovoriti.
Samo sam se ,,bacila,, na krevet koliko je to bilo moguće,sklopila oči i pokušala da se smirim.Onda  ih je doktor zamolio da izađu jer je vreme da se odmaram.Pff nešto dobro mi se desilo.Retkost

Kraj 2.dela
Znam da je deo dosadan.
Znam da su delovi kratki,ali će izlaziti češće,a posle će verovatno biti duži sada nema potrbe za velikim delovima.Komentarišite i votujte,bilo bi mi drago.

Hvala na razumevanju i čitanju.