Dnevnik

Povratak snage

Ugledala sam kao tajnu sobu.Svuda okolo je bilo drveće kao da su želeli da ovo mesto ostane sačuvano od ljutskih pogleda.Nisam znala zašto sam baš ja naišla na ovakvo caratvo.
Na sredini se nalazio ogromni panj.Okolo granje,drveće i razne loze koje su se spajale i napravile zid.Prišla sam panju i opipala njegovu površinu.Pod prstima sam osetila hrapavost,kao da je nešto urezano ali ne duboko u njega.Nisam mogla da vidim šta je to.Osvetlila sam telefonom ali nije pomoglo.Onda sam ugledala jedinu svetlost noći.Mesec.Pomerila sam se ali svetlost nije padala na panj.Morala sam brzo da razmišljam,jer nisam imala puno vremena.Ekran mobitela sam uperila u svetlost nakrivila ga,i bingo osvetlila sam deo panja.Moglo se samo videti da su nekakvi znakovi,za koje nisam znala.

Sat!?Koliko je sati!?

Uspanučila sam se,ubili bi me kad bi saznali da nisam u kući bez njihovog znanja.Bilo je blizu 5h,roditelji se bude u 6h.Gotova sam.Ta je misao proletela kroz moju glavu.Počela sam da trčim najbrže što sam mogla,to nije bilo brzo,zbog nedostatka snage.Nisam često  tračala,a nisam baš u kondiciji.Dlanovi su mi se znojili,ruke drhtale,a noge klecale.Taj osećaj nikada nisam osetila.

-Strah
-Umor
-Iscrpljenost
-Jeza
-Adrenalin

Onda sam stala.
Sve je bilo isto.Kao da gledam u ogledala.Nisam znala da se vratim.Okretala sam se oko svoje ose,ali nije pomoglo.Sve je bilo mračno,samo su se po neki zraci probijali kroz drveće.(zraci meseca,ako me razumete)
Gušenje,lupanje srca-ujedno napad.
Sve je počelo da se ubrzano okreće oko mene,ja gubim snagu i padam.Polako mi se crni pred očima,gubim svest.Onda mi se u misli prišunjao zelenooki momak,njegova nasmejana faca.
Crnilo prestaje,vazduh se vraća u pluća,snaga u telo.Kao da se ništa nije desilo.Uvek bi posle ovog osećala umor i malaksavost tela.Tada ništa,imala sam čak i više snage nego pre. Sklopila sam oči i pokušala da pratim instikt.Tako zatvorenih očiju sam išla.Noge su me vodile kuda su one htele,a ja im se nisam protivila.Koža mi se ježila,od hladnoće ali i od čudesne šume.Posle nekog vremena podigla sam svoje kapke,ugledavši put ka kući.Na licu mi se nacrtao osmeh od uha do uha,ali ubrzo i nestao.Duboko sam udahnula i krenula prvo brzim korakom onda trčećim.Za divno čudo sam brzo stigla.Otišla sam iza kuće,popela se na drvo lagano i uvežbano,i uskočila u hodnik koji vodi do moje sobe.Usput sam skinula kaput,malo se raščupala i krenula ka sobi.Problem je bio što nisam znala jesu li ustali ili ne.Lagano sam otvarala vrata sobe,u kojoj nisam nikoga ugledala.Izdahnula sam uz olakšanje i legla da spavam.Nisam mogla.

Razmišljala sam o tim čarobnim očima,iako je nestvaran volela sam da razmišljam o njemu.Imao je taj neki poseban sjaj i harizmu u očima,sreća u njima je bila jaka,ali takođe i nesreća.Nisam znala razloge ni sreće ni nesreće,a volela bih.Jako.Čula se lupnjava i dreka sa donjeg kata.Ona se bližila mojoj sobi,i bila je nepodnošljiva.U sobu su uleteli mama i tata.Sa pitanjima:

"Gde si bila!?"
Da provalili su.

"Odgovori!"počelo su da se deru i da me udaraju.I da sam imala snage ne bih mogla da odgovorim.

"Još hoćeš da pobegneš,nije ti ono bilo dovoljno"
sve se to vrtleo u krug,oni se deru i udaraju me,ja sklupčana u ćošetu sa modnim detaljima,ogrebotinama,
i masnicama po celom telu.

"Sad razmisli hoćeš li reći istinu gde si bila ili ćeš slagati i još gore proći"trebala sam prvo malo vremena da se smirim i udahnem vazduha jer mi ga je nestalo,otvorila sam usta i počela.

"Bila sam u..."

Kraj 1.dela
Znam da nije bilo dugo dela,ali nisam imala vremena ni inspiracije.

Hvala na čitanju i razumevanju.