Dnevnik

Čarobno ili čudno

"Bila sam u ..."tu sam izgubila glas.Samo je nestao,ne znam zašto,ali više imam osećaj da mi nešto neda da priznam za šumu.

"Gde!?"majka je uzviknula i udarila mi šamar.

Ali nisam zaplakala,niti sam ikada plakala kad bi me tukli.Uvek sam plakala kad bi me omaložavali i nazivali me pogrdnim imenima.

"Umm bila sam u dvorištu"jedino mi je to palo na pamet.

"Šta ćeš tamo u 4h ujutru!?"

"Nije mi bilo dobro,pa sam izašla da udahnem svežeg vazduha"ovo mi nije bilo loše,prizajem.

"Imaš prozor"

"Mmmmm,mislim da i sama znam šta imam u sobi,hvala."

"Ti derište!"uzela je knjigu sa police.Za šta će joj ona?

Pa dragi dnevniče udarila me njome po glavi.

Da,i da ne zaborivm,onesvestila me.

Ništa više ne znam šta se desilo sem da sam se probudila sa sasušenom krvi po rukama,i kod nosa.Ušla sam u wc,pogledala se u ogledalo i zaledila se.

Kosa.

Bila je upola manja nego pre.
Odsekli su je.
Osećam se kao zlatokosa kad joj veštica odseče nešto što je čuvala ceo život.

Onda su suze krenule.Opipavala sam se po glavi da bi se uverila da mi se ne pričinjava,ali ne bila je to surova realnost.Dosezala mi je do malo iznad ramena.
,a bila mi je do pasa.Dođavola odsekli su mi kosu,zašto!?

Sprala sam krv sa sebe,i kosu sakrila u malenu punđu.U sobi je bio posvuda nered.Bile su tu  razbacane i razbijene stvari koje su se mešale ,izgkeda da nisu prestali da me udaraju kad sam se onesvestila.

Počela sam da pospremam,ali je bilo mračno.

Pa pokušala sam da upalim svetlo,ali je sijalica crkla.

Smakla sam zavesu sa prozora,i pogled mi je pao na šumu.Nisam baš primetila da se odavde vidi.Tu sam se zbunila.Nisam primetila da mi pogled iz sobe pada na šumu i to kakvu.

Zanemarila sam to,i krenula sa čišćenjem.Skratimo taj deo jer nije zanimljiv.

Kad sam sve završila,samo sam se bacila na krevet,bukvalno.Sklopila sam oči da bih ušla u svet mašte,da se malo opustim.Razmišljala sam o svemu,ali me je prekinulo krčanje stomaka na šta sam shvatila da nisam jela ništa 2.dana.Pitanje je ,je l' ima šta u frižideru ?

Pažljivo sam silazila da me neko ne bi video ili čuo,ne sluša mi se više njihovo dranje,a i ne trpi mi se one batine što bih verovatno dobila.
Čim sam ušla,otrčala sam do frižidera otvorila ga prvo duboko udahnuvši vazduh,pomolila se da bilo šta jestivo bude.Iii

Bila je jedna banana i kiseli krastavci.Oboje sam uzela i otrčala u sobu zaključavši se.Halapljivo sam jela krastavce kao da su mi poslednji obrok u životu.Mada ih nije bilo puno,možda 3/4 komada.
Za kraj sam ostavila bananu.
Omiljena mi je,tako slasna,i očaravajuća da ja nemam reči.
Zagrizla sam je i sklopila oči uživajući u ukusu,ali taj ukus je ubrzo nestao,kao i sve što je lepo nestane.

Odjednom onaj čudnoviti momak mi se stvorio u mislima kako jede bananu sa uživanjem kao i ja.
Ovo mora da prestane,previše često mi se upliće u misli,a nikada ga nisam ni upoznala,čak ga nisam ni videla.Kad bolje razmislim ne znam ni da l' on postoji.

"A imam osećaj,čudan osećaj."

[A/N]
Tatarata to bi bilo to,ipak sam nastavila sa ovim jer me nekako ispunjava,i zahvalila bih se svima što prate moju priču,moj rad.Neću često stići da postavljam,jer je škola počela tako da....

Hvala na razumevanju i čitanju.
😃