Dnevnik

Ubijena

Dragi dnevniče,danas mi je super dan,pun ljubavi,smeha,sreće.

O Bože,koliko bih volela da mi dan tako počne,i ja onda tebe da počnem sa  osmehom na licu,sjajem sreće u očima.Kako je krenulo to se neće nikada desiti.Nisam ja te sreće,da mi sve dođe u normalu.

Večeras sam rešila da odem ponovo u šumu,ali sa osvetljenjem naravno,sada sam zaključana u sobi,sa tobom u rukam i suzama u očima.

Celu noć sam plakala i gušila se u suzama.Da ti kažem razlog,ne mogu.Jer ga ni sama ne znam.Samo mi je trebalo da izbacim sve iz sebe,svu patnju i bol.Počelo je da me ubija,na onaj najgori način.

Psihički

Postepeno ide..
Lagano,kao da pokušava nešto.
Zar ne može da odjednom,a ne polako,i bolno.Kada bolje razmislim,to sam ja,a kod mene ide sve na teži način.

Samo se pitam koliko ću još izdržati,ali mislim da ne još dugo.

Pa valjda život nije stvoren za svakoga,tako da ni za mene nije.

Samo,bih volela da doživim još malo,da okusim sve što nisam.
Kao mnoge stvari.
-prvi poljubac
-spavanje pod zvezdanim nebom
-noćno kupanje
To mi je ono najvažnije,mislim da bi bilo dobro sve to preživeti.
Onda mogu završiti svoju priču.
Ali nećemo više o ovome.

Jedva čekam,noć.
Kada svi budu spavali,ja ću se smejati,napokon.Razlog toga?
Izaću iz ovog pakla,i otići u raj.
U mir,u kom neće biti buke,već samo šuštanje i fijukanje vetra,i lišća koje je lagano počelo da opada,jer je za ovu godinu završilo svoj posao.

Još malo.

10 sati kasnije...

Kada su svi zaspali,ušunjala sam se u kuhinju,pokušavajući da pronađem svetiljku.Koju nisam baš najlakše pronašla.

Uglavnom.

Uzela sam svoj kaput,ušla u sobu i zaključala je.Na krevet sam pobacala svakave stvari,majice,plahte pokušavajući da napravim da izgleda kao da neko leži.Našpa sam kosu dok sam pospremala uzela peškir,zamotala ga kao loptu,i na njega pobacala kosu.Ostalo mi je da se nadam da ako uđu da će da poveruju.Sobu sam ostavila zaključanu  ,otvorila sam prozor i

iskočila.

Malo sam razdrljala ruke i kolena s'tim da sam u šorcu.Trčala sam kao da me neko juri.Uzbuđenje i adrenalin su rasli.Sve sam brža i brža bila.A kada sam stigla.

Osetila sam mir.
Onaj pravi.
Onaj stvarni.

Znam da to zvuči čudno,ali je tako.Zakoračila sam polako i duboko u nju.Opet onaj osećaj.Kao da me nešto vuče,upravlja mojim umom i telom.Nisam marila za to,samo sam nastavila.Ugledala sam tu čarobnu "kapiju",i ušla u ono što je ona skrivila od drugih očiju.Odmah sam dotrčala do panja,da bih saznala šta je pisalo.
Upalila sam svetiljku i osvetlila.
Ali to nisu bili znaci,kao što sam mislila.To bio je datum.
Datum koji je glasio 1.2.1994,uz to još nešto ali nisam znala šta,pa izgleda da nisam jedina koja zna za ovo mesto.Ko li je ovo urezao?

"Ne znam ko,ali znam jedno.Srešću je,jedne večeri,moram"

[A/N]
Nadam se da vam se sviđa,ja nisam baš zadovoljna(mogla sam i bolje)ali ću se potruditi za sledeći nastavak,da bude duži i lepši.Uskoro se zahuhtava,samo ću to reći.Votujte i komentarišite,jako bi mi značilo.

Hvala na čitanju i razumevanju.