Dnevnik

Fali

"Znate ona osećaj kada vam fali nešto.
Ne novac.
Ne popularnost.
Ne.
Fali vam osećaj za ljubavlju.
Da.
Jedan dan prave ljubavi.
Tog osećaja,koji još uvek nisam upoznala.
Nisam nikakva romantična duša.
Samo osoba kojoj fali u životu ono najvažnije.

Ljubav roditelja
Pravi prijatelj
A posle i osoba,vaš drugi smisao života.

Zar nemislite da je to najvažnije?

Pošto ja mislim.

Mnogi od vas misle kako je to nešto nepotrebno.

Ima kada dođete u godine kada bi ste se rešili roditelja.

Zapravo,neki od vas ne znaju kako je to nemati tu ljubav.

Da vam greje srce,kada god je to potrebno.

Znam dnevniče,zvuči glupo,ali nije.

Ja nemam tu ljubav,mah nemam nikakvu ljubav."

. . .

Čudno.
Ovo sam shvatila šetajući.
I sve sam zapamtila.
Jer sve to je istina.
Istina koju niko ne bi trebao da ima.
Istina koja boli.
Jako.

Da,nisam zaboravila.
Otišla sam u šumu.
Sa svim potrebnim stvarima.
1)Rancem-jer idem u školu
2)Dekom-ipak je sveže napolju
3)Sijalicom-da se ne ubijem usput
4) Prva pomoć-nikada se ne zna.

Put sam već znala napamet.Mogla sam zatvorenih očiju doći.

Nešto što mi je bilo čudno.

Nisam osećala ništa.
Bila sam kao led.

Hladna.
Bez osećaja.

Ne.
Ne mislim se menjat,i postat ledena kraljica kao i mnoge cure kojima je "slomljeno"srce.
To je bilo samo tada.

Nisam osećala.

Ništa.

Što u neku ruku nije bilo dobro.

Zašto?

Jednostavno je.
Znate onaj osećaj uzbuđenosti ili straha u stomaku koji vam dolazi kada predosećate nešto dobro ili loše.

E pa tog osećaja nije bilo.

A želela sam ga.

Ovako nisam znala ništa.
Ni da l' je dobro,ni da je loše .

A sada?

Sada sam tužna.

Zašto?

Saznaćeš vremenom.

Obožavam da gledam ovu prirodu.
Jedinstvena je.
A narod želi sve da uništi,sve.
Zar misle da će svet preživeti bez svega ovoga?
Neće.
Ona daje smisao,a ne ova tehnoligija koja će nas sve vremenom ubiti.
Nisam ja protiv,ne,ali zar nije lepše da odem napolje u sve ovo ili sedeti i gledati u telefon.

Vremeno sam stigla.

Koliko volim sve ovo.

Uzela sam deku,upalila lampu i umotala se cela.Sem desne ruke koja mi je trebala.
Sela sam kod panja,i naslonila se leđima na njega.
Samo sam opgledala sve to.
I zapravo sam shvatila da izgleda ka iz horora.

Sve je mračno.
Gusta magla se spustila.
Drveće je ogolelo.

Sklopila sam oči i pokušala da zaspim na kratko.
Jer nije prijatno ić u školu neispavan.
U tom trenutku čulo se šuštanje.
Hitro sam ustala i gledala u pravcu na kom se čulo.

Ali ne,to je bilo samo šuštanje lišća zbog vetra.

Razočaranje?

Ipak ne.

Jer tek sam došla ,tako da....

Nikada se ne zna.

Možda se sretnemo,a možda i ne.

Možda je to neko iz škole.
Možda neko koga viđam svaki dan.
Možda osoba iz autobusa.

Može bit bilo ko.

Možda je to baš neka devojka ili dečko iz grada koji/koja dolazi ovde da se odmori od sve te buke.
Sve je možda .

Ne,nije sigurno.

"Zar ne?"

[A/N]
Kraj 10. dela.
Wow već 10 deo .
Hvala svima na komentarima,gledanosti,votovima.
Drago mi je što neki od vas prate moju priču.
Nastavak je stigao malo brže.

Hvala na čitanju i razumevanju.

27.10.2016