Po čemu ću pamtiti srednju školu?
Iskreno, ni po čemu. Sedela sam satima i razmišljala šta da napišem, čekala da mi dođe samo, ali jednostavno, za mene srednja škola neće ostati upamćena apsolutno ni po čemu, jer sam veći deo školovanja provela potpuno neprimetna. Dobro, onaj ostatak je bio kad sam odgovarala na tabli, i to je bio jedini momenat kad sam mogla da ,,zasijam", mada, to se baš i ne smatra socijalnim uspehom u današnjem društvu, zar ne?
Nisam ja stidljiva, naprotiv, veoma sam komunikativna. Kad me upoznate. Imam samo jednu drugaricu, Lenu, koja je sušta suprotnost meni - popularna u školi, momci su stalno oko nje, a opet, ona je izabrala da ću joj najbolja drugarica biti baš JA, Ketrin, ni po čemu posebna, koja je prvi dan srednje škole sedela u poslednjoj klupi i čitala Dostojevskog.
Sada, tri godine kasnije, iz nekog razloga se i dalje nije pokajala što je tog dana sela sa mnom i na silu me uvukla u razgovor o lakovima za nokte u kom nisam nikako htela da učestvujem. Isprva sam mislila da je želela da uradi neku vrstu socijalnog eksperimenta na meni, kao što je sprijateljiti se sa potencijalnom štreberkom, ali moja teorija je odbačena već pri kraju prve nedelje, kada je i dalje želela da sedi sa mnom na ručku.
Sećam se da sam u jednom trenutku upitala samu sebe Kako je moguće da, i pored činjenice da si najbolja drugarica sa jednom od najpopularnijih devojaka u školi, i dalje nemaš ni jednog drugog prijatelja? Ubrzo sam sama sebi dala odgovor - nikoga u principu nije ni bilo briga. Lena se trudila da se sprijatelji sa mnom. Lena je pokušavala da me upozna sa njenim društvom. Njih nije bilo briga, ja sam bila samo Lenina mala drugarica, ili ona - kako - se - beše - zove?
U svakom slučaju, sedim i dalje i razmišljam šta mogu da napišem za sastav koji nam je profesorka književnosti dala da napišemo, pošto je ostalo još jedno polugodište do kraja škole, a onda, svako na svoju stranu. I posle više od dva i po sata razmišljanja i prisećanja, sastavljam šablonski sastav, za koji znam da će moj razred znati da je neiskren, a profesorka obožavati.
Legla sam u krevet ranije nego inače, iscrpljena zbog dvočasovnog razbijanja glave.
***
Sutradan ujutru me je pred kućom dočekala Lena, kao i uvek savršeno sređena, obučena u svoju zimsku jaknu, sa šalom od kašmira i preslatkim zimskim čizmicama. Ja sam navukla svoj najtopliji sivi duks, i umotala se u debeli vuneni šal. Vezala sam kosu u konjski rep, kako je i uvek nosim. Lena mi stalno govori da bi trebalo da se šminkam, bar malo, da bih istakla svoju prirodnu lepotu, kako ona to naziva. Ne smatram sebe preterano lepom, i ne vodim toliko računa o takvim stvarima. Što se tiče mog fizičkog izgleda, imala sam zelene oči i smeđu kosu, prošaranu tu i tamo svetlijim pramenovima. Imala sam mali nos i puna usta koja sam nasledila od mame, i svi koji je poznaju kažu da sam njena slika i prilika.
Lena je već u dugoj vezi sa Lukom, kapitenom školskog fudbalskog tima, u principu jako finim momkom, kako sam o njemu čula. Znala sam još i da je imao najboljeg druga, Majka, koji je važio za srcolomca, koga nije bilo briga ni za koga, sem za samog sebe. Nisam imala priliku ikad da razgovaram s njim, ali Lena kaže da nekad ume da bude zaista egocentričan.
,,Ketrin, pobogu, da li je moguće da opet kasniš?!", Lena je veoma nestrpljivo rekla.
,, Izvini, bilo mi je mrsko ustati iz kreveta", iskreveljila sam se. Lena je napravila durljivu facu. ,,Pa mogla bi malo da misliš i na druge, smrzavam se već petnaest minuta čekajući!"
,,Ko ti je kriv što ti je izgled važniji od telesne temperature!" Volim da začikavam Lenu, pogotovo kad je njen izgled u pitanju, jer joj je veoma važno da uvek bude sređena, iako ja mislim da je to besmisleno. Krenule smo onako smrznute do autobuske stanice, usput pazeći da ne ugazimo u blato, koga je zbog bljuzgavice na putu bilo svuda. Kada smo konačno stigle do autobuske, tu nas je čekao Luk, kome je Lena potrčala u zagrljaj. Pozdravila sam ga i zakoračila u autobus koji je upravo stigao, pazeći da se ne okliznem. Iz nekog razloga je danas autobus bio prepun. Lena je ugrabila jedino slobodno mesto, Luk je stao do nje, usput joj pridržavajući torbu, a ja sam se zgurala malo dalje od njih, gde je bilo mesta.
Ne znam da li je bio u pitanju trenutak nepažnje, ili je jednostavno bilo previše klizavo, ali u jednom trenutku je autobus iznenada zakočio, a ja sam poletela pravo na nekoga. ,,Pazi malo, jesi se ikad vozila u prevozu?!", čula sam pored sebe nekoga. Podigla sam pogled, i našla se oči u oči s - Majkom, Lukovim najboljim drugom. Pored njega su bile još dve devojke, koje su me streljale pogledom. Namrštila sam se.
Spremala sam se da saspem paljbu na njega, kada je autobus naglo krenuo, i naravno, ponovo sam se našla prilepljena za Majka. Ovoga puta nije reagovao kao prvi put, već je delovalo kao da ga sve ovo zabavlja. ,,Ti si se baš zagrejala za mene, je li?" Nisam stigla ni dostojno da mu odgovorim, a već je skrenuo pogled i nastavio da zasmejava dve praznoglave devojke pored njega. Smejale su se, i bilo je prilično očigledno da je obema cilj da mu se dopadnu.
Izašla sam iz autobusa prilično iznervirana celom situacijom sa najvećim ženskarošom na planeti, ali sam ubrzo zaboravila na to i krenula na prvi čas, književnost. Naravno da sam dobila peticu za napisan sastav i da me je većina razreda gledalo kao da imam poremećaj podvojene ličnosti, jer sam pisala o nečemu što nije ni blizu stanju onakvom kakvo je. Književnost nisam imala zajedno sa Lenom, pa sam sedela sama, u poslednjoj klupi, baš kako sam i navikla.
Drugi čas je bio istorija, koji je nažalost pohađao i Majk. Bilo mi je jako krivo što nisam stigla da mu odgovorim jutros, a sama činjenica da ćemo se sresti ponovo sad mi nije pričinjavala preveliko zadovoljstvo. Nadala sam se da me jednostavno neće primetiti, kao i do sada, i da će sve proći u najboljem redu. Ali sreća jednostavno nije bila na mojoj strani, i prva osoba koju je Majk primetio kad je zakoračio u učinonicu sam, naravno, bila ja.
,,Heeeeej, lutko, ja bih da nastavimo gde smo stali jutros", namignuo mi je i bacio onaj sve devojke padaju na mene osmeh. Pocrvenela sam kao bulka, jer se ceo razred okrenuo ka meni i gledao me s blagom nevericom. ,,Hmm, gde smo ono stali? A da, stali smo do dela gde sam htela da ti kažem da si totalni kreten!", odgovorila sam mu, i podigla desnu obrvu. Svi su prasnuli u smeh, a on mi je uputio pogled koji nisam mogla skroz da protumačim. Čas je proleteo brzo, i čim je zvonilo, krenula sam da se pakujem.
Samo što sam krenula da izađem, osetila sam nečiju ruku kako mi prolazi kroz kosu i hvata za rame. ,,Tako igramo, je li, lutko?", šapnuo mi je na uvo. Okrenula sam se i pogledala ga pravo u oči. Lice mu je bilo uokvireno smeđom razbarušenom kosom, i tek na ovoj blizini mogla sam da vidim da su mu oči bile boje badema. ,,Meni odgovara", odvažno sam mu rekla. ,, Pazi kako postavljaš pravila, lutko, možda ni sama ne znaš da igraš po njima", bilo je poslednje što mi je rekao pre nego što je sklonio ruku s mog ramena i izašao iz učionice.
YOU ARE READING
Lutko
Teen Fiction,,Pazi kako postavljaš pravila, lutko, možda ni sama ne znaš da igraš po njima..." Ketrin je uvek bila neprimetna. Njena najbolja drugarica je popularna, zabavlja se s kapitenom fudbalskog tima, dok je Ketrin - pa, neprimetna. Ostalo je još jedno...