Dnevnik

Poruka

Dan je prošao uobičajeno. Nisam razgovarala sa dotičnim gospodinom. Iskreno, nisam ni želela. Prevarila sam se u vezi njega, nije drugačiji, samo na sebe misli. I onda kada je spavao u očima mu sigurno nije bio strah. Verovatno se meni učinilo.

Sada sam kući sedim i čekam.

Čekam vreme da uradim ono što sam trebala da uradim odavno, i jesam pokušala, ali nisam uspela.

Da se ubijem.

Samo se šalim.

Idem u šumu, jer sada ne bih mogla da se ubijem. Pozdravljam te. Moram da idem.

                             . . .

Mrzim ih!

Zar ne mogu da imam normalan život?

Zar je to tako teško ?

Zar žele da me unište?

I to svoje rođeno dete.

Zaključana sam.

Zašto?

Jer su oni tako želeli. Samo me jedna stvar muči. Neću moći da odem.

Šta ako on ili ona baš večeras bude tamo?

I ja baš večeras neću moći da odem. Divno.

Jedino mi preostaje da se molim bogu da mi uzvrati poruku.

To mi je jedina nada.

Zašto jednostavno ne bih skočila kroz prozor? ,

Samo treba čekati određeno vreme. Treba čekati vreme kada će njih dvoje leći da spavaju.

Sada mi jedino preostaje da legnem.

Navila sam alarm za svaki slučaj.
                            . . .

U ranac sam stavila knjige i to je sve.

Skočiti je bilo lako, jer mi ovo ipak nije bio prvi put da moram da pobegnem kroz prozor.

Mir i tišina.

Nešto najlepše na svetu zar ne?

I da, zaboravila sam da napomenem. Ostavio ili ostavila je poruku. O Bože, koga ja zavaravam? Ludim. Možda ću napokon upoznati nju ili njega. Ne znam kako da opišem sve ono što osećam u trenutku. Sreća. Uzbuđenost. Tuga. Bes.

Zašto tuga i bes?

Pa možda zato što sam imala veliku priliku da upoznam tu osobu, ali nisam.

I to me ubija.

Kako god. Bar imam neki znak.
 
'' Lepa ti je deka. '' xxxxh

Samo ovo? Ali bar imam nešto.

I usput nema deke. Uzeo/la je deku koju imam od malena.

Nisam imala šta da radim ovde više. Jednostavno sam odgovorila i spakovala svoju torbu.

"Znam da je lepa, da li bi ju je mogla dobiti nazad? '' xxa

Vratila sam se kući, jer je još uvek bilo rano da odem u školu.

Zamenila sam odeću,i legla još malo.

Samo da razbistrim misli.

Sve mi se skupilo. Potreban mi je odmor.

* ° ° ° *

Zamisli sada ovo.

Ti. Osobo koja čitaš ovaj dnevnik.

Dnevnik devojke koja je svašta doživela uz samo šesnaest godina.

Imala je dobre, ali i loše trenutke, zar ne?

Propatila je puno, ali nije sve gotovo..

Biće tu još mnogo takvih trenutaka. Ali možda joj se sreća osmehne?

Možda napokon upozna nekoga sa kim će barem na tren zaboraviti za sve probleme koji su je snašli.

Samo moja želja, i moja mašta se igra sa piščevim rečima, i njenim životom.

Ne može se reći da je to sudbina, jer nje nema.

Ovo je samo moja mala predpostavka. Možda će biti tako, a možda i ne.

Sve se može saznati, ali ne sada. Malo kasnije. Da bih saznala moram pratiti njena osećanja i dela.

           '' Ali sve je to možda. ''

[A/N]
Kraj 12. dela.

Hvala prvo NinaBiebs7 za pomoć oko dela.Pa ovako,malo mi je inspiracija pobegla,pa mi je pomoć trebala.Imala sam ideju koju sam teško stavila na papir.
Pročitajte priče od msstankovic
Nadam se da vam se sviđa jer sam se trudila puno da ovo ispadne dobro.
Komentarišite mi da l' vam se nešto ne sviđa  da promenim to.

Hvala na čitanju i razumevanju.

14.11.2016