Sve što tražim od života je da živim u Roterdamu,
bavim se konzumiranjem kreka i šetam mačku na povodac.
Laži.
I auta će nastaviti da idu magistralom ka magičnom zalasku sunca (-bljuc.)
Neko će da se razvede.
Neko da završi na psihijatriju bez razloga.
Neko da upadne na fakultet.
I vjerovatno ćemo svi da poginemo u zombi apokalipsi.
Da nas opsadiraju vanzemaljci i ostala sranja.
Ili će mozak Donalda Trampa da bude transplantiran u mikrotalasnu pa će nastaviti da širi svoje ideje preko opasne sekte.
Sve u svemu, ostalo je još dovoljno vremena da uradimo sve sa to-do liste, uvučemo se u sranja
i izlazimo iz njih, elegantno ili kao bosi po trnju.
Zato, danas ću da uradim svaku glupost koja mi padne na pamet, eventualno, da napravim policijsku prijavu koja optužuje za piromaniju onu malu koja mi je polomila omiljenu lutku u vrtiću.
A onda, naravo da ću da vidim sve te smorene poglede i po običaju se poplekam i dobijem frakturu nosa još uz tri izbijena zuba.
I odlučim da obezbijedim doživotne zalihe hrane, pića(neki fensi škotski viski), dovoljno serijala o meksičkim bandama i da tu provedem ostatak vijeka i da svako zaboravi i da me je zaboravio.
Pa kad shvatim da nemam sredstava da sve to iskeširam, srušim se na kauč i plačem onako iscrpno i u međuvremenu pokušavam da dostignem nirvanu.
