Zivot vredan zivljenja...

Prolog

Trcim kroz obliznji sumarak. Ko me je terao uopste da dodjem. Zelim da stanem,da mu se suprotstavim,ali kao da noge i mozak rade sami za sebe. Osecam kako posustajem,kako mi koraci postaju manji i kako mi je on sve blizi.
Pa mislim da je to,to. Gledao me je onim ludackim pogledom. Nisam vise mogla da pobegnem. Drzeci me za ruku, zadihano je govorio
,,Rekao sam ti da ne vredi bezati. Mogli smo imati sve,ali ti si me ostavila''
,, Ti si manijak,ostavi me"
Samo se ludacki nasmesio i podigao ruku. Videlo se kako mu se misici stezu,a saka poprima oblik pesnice. Pa mislim da je to,to. Da je ovaj mesec koji stoji iznad nas poslednje sto cu videti. Zazmurila sam i cekala da osetim silinu njegove pesnice na mom licu.
Ali umesto pesnice,osetila sam kako mi je pustio ruku i cula njegov vrisak.
,,Ne mogu da verujem da si toliki propalitet da zamanjujes na devojku" cuo se neciji glas. Bio je tako hladan,odlucan,pun samopouzdanja. Pogledala sam u figuru koja je stajala ispred mene. To vise nije bio onaj manijak Stefan,vec....
,,Da li te je povredio?" prekinuo me je nepoznati mladic u razmisljanji
,,Ovaj,mislim da cu biti dobro...Hvala ti." drhtavim glasom sam progovorila.
Njegova ruka je krenula ka mom licu,sklovisi mi kosu sa njega. Osetila sam ogroman nalet vrucine u svom telu.
,,Hajde,idemo odavde"