Lek smrti

POGLAVLJE 1

Ono što je na kraju počelo da izluđuje Tomasa bio je miris.
     Ne ti što je bio sam više od tri nedelje. Ni beli zidovi, tavanica i pod. Ni to što nema prozora niti činjenuca da nikada ne gase svetla. Ništa od toga. Oduzeli su mu sat; hranili ga potpuno istim obrocima tri puta dnevno- komad kuvane šunke, pire krompir, sirova šargarepa, parče hleba, voda- nikad nisu pričali sa njim, nikada dopuštali da neko uđe u sobu. Nije bilo knjiga, filmova, igrica.
     Potpuna izolacija. Već više od tri nedelje, mada je počeo da sumnja u svoj osećaj za vreme- koji je počivao samo na instinktu. Pokušavao je da pogodi kad je noć, i da se potrudi da spava samo onoliko sati koliko je normalno. Obroci su pomagali u tome, mada nije izgledalo da dolaze u pravilnim razmacima. Kao da baš treba da se oseti dezorijentisano.
     Sam. U tapaciranoj sobi bez ikakvih boja- jedini izuzetak bili su mali toalet od nerđajućeg čelika, gotovi skriven u uglu, i stari drveni sto koji Tomasu ničemu nije služio. Sam u nepodnošljivoj tišini, s neograničenim vremenom za razmišljanje o bolesti koja se nastanilau njemu: Blesak, taj tihi, podli virus koji je polako čoveku oduzimao sve što ga je činilo čovekom.
     I ništa od toga ga nije izludelo.
     Ali smrdeo je, i iz nekog razloga to mu je strugalo po živcima, kruneći čvrstinu njegovog zdravog razuma. Nisu mu dali da se istušira ili okupa otkad je stigao, a nisu mu dali ni presvlaku niti išta čime bi se oprao. I obična krpa bi mu značila; mogao bi da je umoči u vodu koju su mu davali da pije i makar očisti licd. Ali nije imao ništa, samo prljavu odeću u kojoj je bio kad su ga tu zatvorili. Čak ni posteljinu- spavao je sav skvrčen, s dupetom u ćošku, skrštenih ruku, pokušavajući da zadrži nešto toplote , često drhteći.
     Nije znao zašto je baš zadah sopstvenog tela ono što ga je najviše plašilo. Možda je baš to nio znak da je pukao. Ali iz nekog razloga, taj nedostatak higijene prerećivao mu je mozak, izazivao užasavajuće misli. Kao da je trulio i raspadao se, kao da je i iznutta postajao užegaokao i spolja.
     To je bilo ono što ga je brinulo, koliko god izgledalo iracionalno. Imao je doboljno hrane i taman dovoljno vode da utili žeđ; odmarao se do mile volje i vežbao najbolje što je mogao u toj maloj prostoriji, često satima trčeći u mestu. Logika mu je govorila da ti što je prljav nema nikakve veze sa snagom njegovog srca ili radom njegovih pluća. Pa ipak, u njegovom umu je taj uporan smrad počeo da predstavlja smrt koja dolazi, spremna da ga celog proguta.
     Zbog tih mračnih misli koje su se ređale počeo je da se pita da li Tereza, ipak, nije lagala kad su poslednjinput pričali, kad je rekla da je prekasno za njega i bila ubeđena da će on izuzetno brzo podleći Blesku, i postati sumanut i nasilan. Da je izgubio razum još i pre nego što je stigao na ovo odvratno mesto. Čak ga je i Brenda upozorila da će postati još gore. Možda su obe bile u pravu.
     A iza svega toga bila je i briga za njegove prijatelje. Šta li im se desilo? Gde li su bili? Kako je Blesak uticao na njihov mozak? Nakon svega čemu su bili izloženi, da li će se ovako sve okončati?
     Bes se uvukao u njega. Kao drhtavi pacov koji traži toplo mesto, mrvu hrane. I sa svakim danom koji prođe stizala je sve veća i veća ljutnja, toliko intenzivna da bi Tomas ponekad uhvatio sebe kako se nekontrolisano trese pre nego šti ščepa taj svoj gnev i zauzda ga. Nije želeo da ga se reši zauvek; želeo je samo da ga pohrani negde i pusti ga da narasta. Da sačeka pravo vreme, pravo mesto, pa da ga pusti. Sve ovo su mu učinili OPAKI. OPAKI su mu oduzeli žibot, kao i njegovim prijateljima, i koristili su ih za šta god im se učinilo potrebnim. Ne mareći za posledice.
     I za to će platiti. To se zaklinjao sebi hiljadu puta dnevno.
     Sve mu je ovo prolazilo kroz glavu dok je sedeo, leđima uza zid, okrenut ka vratima- s ružnim, drvenim stolom pred njima- u trenutku za koji je pretpostavio da je kasno pre podne dvadeset drugog dana njegovog zatočeništva u beloj sobi. Uvek je to radio- posle doručka, posle vežbanja. Nadajući se, bez mnogo osnova, da će se vrata otvoriti- zaista otvoriti, sasvim- cela vrata, ne samk mali otvor na dnu kroz koji su mu ubacivali obroke.
     Već je nebrojeno puta pokušao i sam da ih otvori. A fioke stola su bile prazne, ničeg u njima osim mirisa buđi i kedrovine. Pogledao bi svakog jutra, da ss nije kojim slučajem, nekakvom magijom, nešto stvorili dok je spavao. Tako nešto ume da se desi kad su u sve upleteni OPAKI.
     I tako je sedeo, zureći u vrata. Čekajući. Okružen belim zidovima i tišinom. Vonjem sopstvenog tela. Ostavljen da razmišlja o prijateljima- Minhu, Njutu, Tiganju, i još nekoliko preostalih živih Ledinaša. O Brendi i Horheu, koji su nestali posle spasavanja džinovskim Bregom. O Harijet i Sonji, i ostalim devojkama iz Grupe B, o Arisu. O Brendinom upozorenju nakon što se prvi put probudio u beloj sobi. Kako mu je govorila mislima? Da li je bila na njegovoj strani ili nije?
     Ali najviše je mislio na Terezu. Nije mogao da je izbaci iz glave, iako ju je svakog trena mrteo sve više. Poslednje reči koje mu je uputila bile su: OPAKI su dobri i, bila u pravu ili ne, za Tomasa je ona postala simbol svih užasnih stvari koje su se desile. Svaki put kad bi pomislio na nju, proključao bi od besa.
     Možda je sav taj gnev bio poslednja nit koja ga je držala da ne poludi dok čeka.
     Hrana. Spavanje. Vežbe. Žeđ za osvetom. To je radio i naredna tri dana. Sam.
     Dvadeset i šestog dana vrata su se otvorila.