Šta se desi kada spojite dvoje tvrdoglavih mladih ljudi, punih besa i grižnje savesti?
Dodate tome nekoliko tajni, uzajamnu netrpeljivost i prstohvat nepoverenja.
Pomešte sa šačicom malobrojnih prijatelja, gomilom problema i nekim ne baš leg...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Prošla je ponoć kada su kavez počela da obasjavaju jaka blještava svetla. Boje su se smenjivale neverovatnom brzinom kao da žele da tako dovedu ljude u još veći delirijum. A oni su, zauzvrat, odlično obavljali ono što se od njih očekivalo. Vrištali su, navijali, gurali se, željni krvi i uzbuđenja koje im je nedostajalo u njihovim inače sasvim običnim i dosadnim životima.
Mladić koji je prilazio kavezu bio je u šorcu i dukserici, čiju kapuljaču je nabio na glavu da bi se što više zaklonio od okoline. Nije želeo da ga gledaju, ne dok ne pređe tu crtu koja ga je i fizički odvajala od te, za njega nebitne podivljale rulje. Ionako niko i ne želi da vidi njega, žele da vide još jedno telo koje će ih zabavljati. Još jedan par pesnica koje će na kraju biti krvave, od svoje ili protivnikove krvi, nebitno. Za njih, on nije bio čovek, i zato im neće ni dozvoliti da vide čoveka.
Kada uđe u kavez, skinuće se, i sa tim komadom tkanine odbaciće i jedan deo svoje ljudskosti. Onaj koji mu smeta kada se nađe oči u oči sa protvnikom. Savest! Tek tada će im dati deo onoga što zaista žele da vide.
"U-ni-šti-vač!" uzvikivali su, dajući podršku protivniku. To ga je skoro nateralo da se osmehne, skoro! Neće još dugo uzvikivati to ime. Za pola sata, zameniće ga njegovim, iako to još nisu znali.
Posmatrao je kako se uskoro bivši šampion šepuri, koliko mu prija podrška i skandiranje njegovog imena, i znao kako je malo potrebno da mu to oduzme od tih jednokratnih obožavalaca.
Znao je da bi ih istog trenutka kupio onom divljom životinjom koja čuči u njemu, spremna da iskoči i zauzme njegovo mesto, ali neće im je dati u celosti. Daće samo onoliko koliko je potrebno da od izazivača postane šampion. Ne zanima ga njihova podrška. Došao je da utoli glad! Da obezbedi životinji njene redovne porcije nasilja, da bi preživela, da bi opstala.
Zver je kao i uvek tu, unutar njega, na svom lancu. Grebe i riče, kida ga iznutra, toliko da je ponekada bolno sprečavati je da preuzme kontrolu, ali ne dozvoljava joj pobeći.
Ne zato što se boji šta će uraditi drugima! Ne! I čovek je skoro jednako sposoban nauditi.
Ne dopušta joj van jer želi da oseća tu bol koju mu ona izaziva. Zaslužio je da pati, zaslužio je da ga kida iznutra, da ga noću budi ta unutrašnja rika, i ne da mu više zaspati.
Noću je i bila najgora. Noću nema svetla čak ni kroz njegove oči, i tada je nemirna. Potrebno joj je bar malo svetlosti u toj konstantnoj tami.
Čak se i zveri nečega boje, a njegova se bojala da više nikada neće izaći iz mraka.
