SAVRSEN MUSKARAC

Uvod

Ne mozes suditi knjizi po koricama,tu recenicu sam cula mali milion puta.

Ali zasto onda vi meni tako sudite?Ni ne poznajete me.

Da li se sudi coveku na osnovu njegovog izgleda,ponasanja,karaktera?Da li ima oca,majku,brata,sestru?

Da li je odrastao u porodici sa visokim polozajem u drustvu,ili je rastao kao klosar?Ako ima neku urodjenu manu,tako gledate na ljude?

Mozda nisu imali novca kao vi,ili svu tu raskos.Mozda su se mucili kroz zivot da bi bili to sto su sada.

*

*

*

*

Gledam ovog sedog coveka ispred sebe i ne cujem ga.Otvara usta..uzdah...izdah "Dobro vise da li ti mene slusas luda devojko?"cula sam,ali nemam glasa,pominjao je usvajanje i da sam konacno slobodna.Ali mislim da je sve ovo san,da cu se probuditi na starom prasnjavom krevetu,sa pocepanim carsafima i jednim jorganom

Ali ne,on i dalje gleda u mene i iscekuje odgovor,jedva sam skupila snage i rekla "Stvarno?"

Kao dete koje se nada da ce ga majka povesti usled napustanja njegovog oca,istina je suroviju.Nju uopste nije interesovalo to malo dete sa cokoladnim ocima i kosom svilenkastom kao klasje.

Ostavila ga je uplakano na kucnom pragu vec sada bivse kuce,odlazi i ne osvrce se,ulazi u crnu limuzinu sa zatamljenim staklima gde je ceka jedna obrijana glava koja se vidi usled otvaranja vrata.

"Da,odlazis danas.Andonovi su dobri ljudi,vrlo bogati.Samo ne znam sto se zanimaju za takvu prostakusu.Ali no okupaj se i obuci nesto lepo"

Grub glas me vraca iz proslosti,kada me je otac ostavio ovde a potom se ubio,brisem pobeglu suzu sa lica,okrecem se i odlazim do sobe a potom do kupatila.

Ulazim u sobu i uzimam peskir,kupku i jedine nove farmerke i majicu koje imam.Devojcica safirnih ociju me gleda suznih ociju sa pokojom odbeglom suzom na licu 

"Ides?"upita umilim glasom,i ja usled ne mogucnosti da odgovorim samo klimam glavom i dolazim brzo do nje i grlim je "Ne brini ljubavi cim dobijem posao,vodim te odavde"

Suza izdajica bezi iz ociju i pada u njenu plavu kosu meku kao svila,ljubim je u obraz i ustajem.Okrecem se prema ormanu sa polomljenim jednim krilom,uzimam prasnjavu i iscepanu torbu sa njega,pakujem majicu i farmerke sto imam.Jer znam da ako bih se vratila ovde po stvari ostala bi,ne bi imala snage da odem od nje.

Zurnim korakom idem prema prljavom kupatilu i zavrsavam sve sto sam imala,ogledam se u ogledalu i vidim prosecnu devojku sa podocnjacima koja me gleda suznim ocima.

Izlazim iz kupatila i krecem valjda u bolji zivot,koja ironija sve je bolje od sirotista..

Hej ljudi,resila sam da vratim ovu pricu u novijem stilu.Nisam pisala dosta dugo zbog skole i polaganja vozackog,nadam se da cete uzivati.Ovo tek uvod <3