Their Hell

Jesi li sigurna?

Sjedim u autu ispred njezine zgrade gledajući u tajmer kojeg je Jason postavio na točno 2 sata kako odbrojava svaku sekundu njezine i moje slobode. Što da radim? Kako da joj kažem da  nisam onakav  kakvog me poznaje? Kako da joj kažem da sam dio tima jednog kriminalca? Duboko sam uzdahnuo. Neću sebi ovo nikada oprostiti, a neće ni ona. Nikada se neću moći pomiriti sa činjenicom da sam joj uništio život sa jednim „Da“ upućenim Jasonu. 
„Vrijeme je.“ Govorim samom sebi te uzimam mobitel utipkujući Bein broj. U ovoj prokletoj tišini mogu da čujem svoje srce kako lupa  abnormalnom brzinom.
„Stigao si?“ Upitala je radosno.
„Da, ajde siđi.“ Rekao sam ni malo sretan. Nikada nisam ni razmišljao o posljedicama jer sam mislio da vješto sve sakrivam. Milion puta sam bio u strahu kako ću joj jednog dana reći, ali mislio sam da nisam ni morao jer bih odustao od toga prije nego što bi išta i  posumnjala.
„Stižem.“ Rekla je te poklopila.  Pokušat ću da ostanem što pozitivniji dok je ne odvedem na neko pusto mjesto kako bih joj objasnio sve. Sat i 46 minuta je sasvim dovoljno vremena za sve što joj imam reći.

„Bebac!“ Vrisnula je uletivši u auto.
„Malena.“ Ostavio sam  slatki poljubac na njene usne.
„Šta je bilo ono maloprije?“ Iznervirano me pogledala upitavši dok sam vozio prema jednom od zabačenih dijelova Los  Anđelesa koje nije daleko od Jasonove vile.
„Koje?“ Pravio sam se da ne znam o čemu govori.
„Zašto si me nazvao ne rekavši ni riječ?“  Za ovo sam smislio itekako dobru laž.  Nasmijao sam se samom sebi tiho u bradu u vidu gađenja. Gadim se samom sebi trenutno, i ako taj bolesnik pokuša išta da joj uradi ubio bih se.
„Zar jesam? Možda je bilo slučajno jer mi je mobitel nakon tvog poziva bio u guznom džepu. Izvini ako sam te uplašio.“
„Oh, u redu, izvini. Nemaš pojma koliko sam se zabrinula zbog tog požara u centru.“  Tužno me je pogledala. Nisam očekivao da takvo nešto može toliko da je uzdrma. Nešto u njezinom pogledu mi je davalo tračak nečega što je izgledalo kao da zna što se dogodilo.
„Ne brini malena, ovdje sam sa tobom. Nije mi ništa.“ Rukama sam se opipao umjesto nje, dajući joj  do znanja sam  sasvim okej.  „Nego slušaj Bea, moram nešto važno da ti kažem.“ Zabrinuto me pogledala ne govoreći ništa, samo je izvila obrve upitno me gledajući.
„Pa reci.“ Rekla je nakon par sekundi moje šutnje.
„Ne sada. Auto nije prikladno mjesto na kojem bih ti to mogao reći, jer bi mogla iskočiti, a onda bi ti se nešto užasno moglo desiti.“                      Mrtva tišina je zavladala. Kako bih samo volio da imam mogućnost da joj pročitam misli sada jer izgleda tako izgubljeno. Nije rekla ništa punih 5 minuta. Zabrinjava me.
„Zašto šutiš?“ Trgnula se te me mrko pogledala.  „A što bih trebala da ti kažem kada nemam pojma o čemu govoriš i kada ne znam zašto se ponašaš tako skrhano i nervozno. Šta se događa Logan?“ Nisam htio ništa reći jer sam blizu jednog od napuštenih parkinga.
„Ajde izađi.“ Rekao sam gaseći automobil.  Nalazimo se na sred napuštenog parkiga koji je nekada bio u vlasništvu jednog od restorana u blizini.
„Ovo mjesto izgleda jezivo. Što radimo ovdje?“ Prošaptala je hodajući iza mene.
„Ovo je jedino mjesto na kojem nema nikoga.  Dođi, sjedni.“ Rekao sam sjedajući na vrući beton. Sjela je do mene očekujući da započnem sa pričom što sam i uradio.
„Slušaj Bea…“ Duboko sam udahnuo spremajući se za najgore. „Nisam onakav kakvim se predstavljam.Iz Londona jesam, ali sam se preselio ovdje kada sam imao 16 jer mi se majka ponovno vjenčala, sa čovjekom koji je uradio sve kako bi nas uvalio  u što veće dugove. Mrzio sam ga iz dna duše, zlostavljao je moju majku, pa čak i mene, a onda se jednog dana samo nije ni pojavio.  Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u više nego  alkoholiziranom  stanju, a ne želiš da znaš koliko nam je duga na grbači ostavio, izvini nemam vremena za detaljno objašnjavanje.“
„Koliko je duga ostavio?“ Upitala je zabrinuto.
„362 hiljade. Molim te dopusti da završim, zaboravit ću nešto bitno. Bea pokušalismo da se izbavimo iz svih tih govana ali nismo uspjeli, Mama je radila 2 posla samo kako bi zaradila pišljivih hiljadu dolara što nije bilo dovoljno niti njoj i meni a kamoli za sve te dugove. Nisam želio da se tako patimo, molim te shvati, nisam imao izbora..“ Prekinula me je već uplakana.