Ruske oči

Prolog

-Prekini molim te! - vrištala sam dok me je prožimala bol duž leđa. Nije se obazirao, nastavio mi je praviti ožiljke preko leđa.
-Aleksej, molim te ne mogu više. - bila sam na rubu suza. Rebra su mi odavno bila polomljena, a butinu mi je svakodnevno rasparčavao bušilicom.

-Izvini draga, pretjerao sam malo. - rekao je ostavivši nož. Odahnula sam. Osjećala sam sopstvenu krv kako mi lije niz leđa. Hladnim prstima mi je dodirnuo ranu i zatim me počeo ljubiti preko golih leđa.

-Izvini draga, zanesem se tako nekad. Znaš i sama. - promumljao je.

-Dođi da ti zavijem to. - rekao je i podigao me sa hladnog poda. Nisam se otimala, tako bi bilo još gore. Zavio mi je rane i počeo me ljubiti po vratu koji je bio prepun ožiljaka i tetovaža.

-Nisam raspoložena Aleksej. - rekla sam glasno.
-Ne naređuješ ti ovde zlato. Samo se opusti neću ti ništa. -
-Kao ni svaki prethodni put. - rekla sam sa bolom se prisjećajući starih, nazovimo uspomena.

-Aleksej! - čulo se iz hodnika.
-Dolazi ovamo pogani stvore. - zaječao je muški glas na šta je ovaj ustuknuo korak od mene. Izašao je iz sobe i zatvorio vrata.

-Ona je moja idiote! Moje vlasništvo! Moj zatvorenik! - čulo se urlanje sa druge strane vrata. Znala sam šta je slijedilo poslije ovoga pa sam puzeći otišla do ugla sobe i tamo sjela. Čula se škripa otvaranja teških vrata, a zatim njihovo isto toliko teško zatvaranje.
U sobu je ušao čovijek, crne kose i nebesko plavih očiju, perfektne građe.

-Moja ruska ljepotica! - rekao je radosno.
-Da li ti je nešto uradio? - pitao me je.
-Gubi se Dimitrij! Gubi se odavde skote! - izvrištala sam iz petnih žila.
-Nisi u stanju da naređuješ. - rekao je i zatim skinuo košulju.
-Ne, molim te nemoj. - rekla sam i uplašeno ustala, no bilo je prekasno. Svojim šakama je obuhvatio moj vrat i počeo me daviti. Zakašljala sam se od bola. Oči su mi se izravnale sa njegovim i osjećala sam da se gubim u njima, da tonem.

-Molim te nemoj. - ponovila sam.
-Žao mi je draga ali ovde ja odlučujem. - rekao je i skinuo mi ono malo jadne majice što mi je ostalo nakon dva mjeseca ovde.

U sobi je bio jedino krevet, a sve ostalo je bilo prazno, utvrđeno crnim zidovima i teškim sivim vratima. Odnio me do kreveta i legao na mene. Oči su nam ponovo bile u istoj liniji.

-Ruske oči. - rekao je zagledan u moje oči.
-Samo moje ruske oči. - rekao je ponovo. Tresla sam kao prut pred njim.

-Ništa nećeš reći, lijepa ruskinjo? - pitao je. Samo sam ćutala.
-Takva mi nisi zanimljiva draga. Ostaviću te da se oporaviš od djela onog idiota pa ti se vraćam. - rekao je i obukao košulju.

-Ne vratio se nikada! - rekla sam bjesna, a zatim shvatila šta sam rekla.
-Vratiću se itekako draga, po moj plijen, po moje ruske oči. -
-Nisu tvoje. -
-Samo moje ruskinjo. - rekao je a ja sam zarežala.
-Smiri svoje živce, da te okice ne bi ispaštale za tvoje besmislice. - rekavši to zalupio je vratima.

-Ja sam njegovo vlasništvo, njegova lutka, njegova ruskinja. Njegove ruske oči. - rekla sam za sebe i stresla se.
.
.
.

Nadam se da će vam se dopasti. Vote/komm.Nastavak večeras iliti noćas 😄❤