Nova ja

Part 1.

Napokon pocinje skola. Ja nisam jedna od onih tinejdzera koji obozavaju letnji raspust i zale pocetak skole, naprotiv, ja uopste ne volim letnji raspust. Najvise zbog toga sto svi moji prijatelji odu na letovanje sa porodicama a ja ostanem sama u ovom sumornom gradu. I svake godine se obradujem prvom septembru jer cu napokon biti sa prijateljima a ne kuci.
Moj tata nestao pre 18 godina, inace bio je jedan od najboljih i najpoznatijih alpinista u zemlji, trebalo je to da mu bude poslednji 'zadatak' (tako ih je on zvao) jer samo sto su mene dobili a mama uopste nije volela taj posao jer je uvek strahovala da se nece vratiti, sto se i ostvarilo. Pri vracanju, lavina je zatrpala celu njegovu ekipu, tela nisu nasli jer je bio nepristupacan teren, i nisu smeli da rizikuju da izgube jos ljudi, pa su ih jednostavno proglasili mrtvima, jer sve i da su preziveli lavinu ne bi preziveli vise od dva dana na hladnoci. To se desilo samo dva meseca posle mog rodjenja. Moja mama se nikad nije oporavila, jos uvek se nada da ce on doci i reci da je ipak preziveo lavinu ali da nije uspeo pre da nam dodje. Ne secam se njegovog glasa, dodira, ni lica ,samo sa slika, ali ga mnogo volim jer znam da bi bio jedan od najboljih oceva. Sanjala sam ga par puta kako me grli na maturi i kako sa ponosom u ocima kaze: 'Ovo je moja cerka '
Ovaj prvi septembar je drugaciji, moj poslednji i ovom gradu punom nerazumnih ljudi. Moja tata je zeleo da budem doktor, da pomazem ljudima. I zivim za dan kada cu ga uciniti ponosnim, i ako nije sa nama, donevsi diplomu doktora.
Mama mi nikada nije pricala o njemu, znam da joj to tesko pada i ni ne trazin. Sve sto znam to je od njegovog maldjeg brata, mog strica. Oni su se mnogo voleli, moj otac je bio brat kakvog bi svi zeleli. Uvek mu je pomagao, i njemu i svakom kome je bila potrebna pomoc.
Sve u svemu blizi se pocetak skole, a i moj 18. rodjendan. Veoma se radujem tome isplanirala sam veliku zabavu bice svega, osim mog tate.