Neverna 🔚

Teško je doneti pravu odluku i odlučiti se za ispravan put kada celo biće u tebi vrišti od potrebe za onim što je pogrešno. Pogrešno je, znam, svesna sam toga svakog trenutka, svaki put kad namerno slažem, uvek kad odglumim i baš sada dok mu se predajem znam da grešim. Ali ja sam žena, slaba, opčinjena osećanjima prema njemu za koja znam da me vode u nepovratne dubine.

Opsednuta krivicom, kao i svaki put kad se rastajem sa njim, odlazim bez reči. Želim svojim ćutanjem da ga kaznim za to što mi radi. Njega krivim za svoja osećanja, za divne trenutke koje mi pruža, za besane noći, za razumevanje, za to što pristaje da bude drugi i za to što se složio sa rokom trajanja naše veze. Krivim ga a znam da je krivica samo moja.

Dolazim kući i ljubim u obraz svog supruga koji gleda neku utakmicu, mrzela sam te utakmice dok smo se zabavljali, imala sam utisak da mi kradu vreme sa njim a sad . . . Sad se zahvaljujem Bogu na toj njegovoj opsednutosti fudbalom jer zahvaljujući njemu on ne primećuje moje oči naduvene od plakanja. Razmenimo par rečenica koje opišu ukratko naš dan i pobegnem u spavaću sobu. Po navici skidam sve sa sebe i bacam u korpi za veš, ulazim u tuš kabinu i odvrnem hladnu vodu do kraja.

Želim da kaznim sebe, da skinem njegove poljubce sa svoje kože, tragove njegovih vrelih usana koje me iznova i iznova teraju da zaboravim svoj bračni zavet. Varam ga, pravim dudalu od čoveka koga sam nekad silno volela, i dalje ga volim ali u poređenju sa njim ta ljubav je nebitna bez obzira na to koliko pogubna ona po mene bila.

Nakon što mi se koža smežura i moje telo postane umorno od šibanja vode izađem iz tuš kabine i udahnem duboko. Peškirom obrišem višak vode i zaputim se u spavaću sobu. On je tu čeka me, želi ono što mu pripada, želi ono što sam mu obećala pre dve godine, sebe. Prisilim sebe da mu uputim osmeh i polako krenem ka njemu.

Koliko god da sam umorna ne štedim sebe kad sam sa njim jer on to ne zaslužuje, život sa njim  je kao u bajci on je moj princ koji me obožava i ispunjava mi svaku želju. Svesna sam toga da ga ne zaslužujem ali ne mogu mu slomiti srce jer njegova ljubav prema meni je ogromna, pokazuje mi to iz dana u dan i to mi je podsetnik za to koliku sam grešku napravila sa drugim muškarcem.

Posle million "ne" ja ponovo idem na dogovoreno mesto sastanka sa njim. Njemu se ne smejem zato što je moj osmeh jedino što je ostalo mom suprugu od mene, ne dam  da mu i to oduzme, već mu je mnogo toga oduzeo.

Kad me uzme moja glava prestaje da radi, nekako sve ispari, nema onog odvratnog osećaja krivice, nema mog supruga, naših porodica, nema ničeg samo smo tu nas dvoje prepušteni plesu sopstvenih tela. To blaženstvo sa njim je moj beg, beg od surove stvarnosti i istine koja će me znam jednom sustići i uništiti.

Kao po običaju on me ostavlja samu dok se oblačim, ignorišem gađenje prema sebi dok me obavlja miris feromona, ne treba mi dodatni podsetnik na ovo veče. Izlazim iz spavaće sobe i zatičem ga ispred televizora, gleda utakmicu, stomak mi se toliko stegnuo da sam morala da stavim ruku na njega. U tom trenutku vidim svog supruga, čoveka koji kući radi isto što i on, i sa ove tačke gledišta vidim samo jednu razliku među njima, moj suprug me čeka.

Sakupim svu snagu koju imam i udahnem duboko.

- Nemoj više da me zoveš, molim te – izgovorim nesigurno.

- Jesi li sigurna? – okreće se ka meni polako kao predator. Svestan je moje slabosti prema njemu i koristi to.

- Jesam, oboje smo znali kako će ovo jednom morati da se završi.

- Ne mora.

- Mora, završiće se. Zbogom.

- Ako sad odeš to će biti kraj - nakrivi glavu u stranu. Ova rečenica me rani poput mača.

Znam da je ozbiljan, on nije muškarac koji dva puta ponavlja istu stvar, možda gaji neka osećanja prema meni a možda i ne. Ali u jedno sam sigurna, neću ostati da to saznam.

Poljubim ga zadržavajući usne na njegovm obrazu duže nego što je potrebno, izbegnem kontakt očima i odem.

Te večeri sam po prvi put odbila svog supruga, iako sam bila neverna uvek sam ispunjavala bračne dužnosti ali ove noći nisam mogla, moja duša je to odbijala. Popila sam tablete za spavanje i priuštila svom telu preko potreban san.

Bude me zraci sunca koji se probijaju kroz prozor naše spavaće sobe, spavala sam predugo, čini mi se. Nakon što se uspravim u krevetu uzmem telefon, čekala me je jedna poruka, od njega. Pogledam u svog supruga koji još uvek spava i ne sluti ništa.

„Želim ti dobar život, i sećanje na mene".

Dozvolila sam jednoj suzi da kane iz mog oka pre nego što sam obrisala poruku. Uvučem se  ispod pokrivača i dozvolim istini da me uzme pod svoje. Ne sećam se kako sam te noći dospela kući niti kako sam odglumila da je sve u redu, ali se dobro sećam da sam zaspala znajući da više ništa neće biti isto. I nije bilo, slomila sam svoje srce i odredila svoju sudbinu.

Evo red je da se pohvalim i kažem da je "Neverna" osvojila prvo mesto u takmičenju koje  organizuje Wattpad Adria.  Bacite pogled na njihov profil u učestvujte jer to je sjajno mesto za promociju vaših knjiga.

Andrea Kingston