Jedan dan za kraj

Pre početka kraja

Pre nego što krenem sa svojom pričom dozvolite mi da vam pojasnim par činjenica. Ja nisam loša osoba a nisam ni najbolja na svetu, smatram sebe prosečnom tinejdžerkom. Volim roditelje, brata, sestru, prijatelje, provod, dobru odeću . . . Volim mnoge stvari i ako bih krenula da ih sve nabrajam bojim se da neću imati vremana za ono što je zaista važno, a to je da svim osoba koje volim danas kažem koliko mi znače.

Danas je taj dan nema više odlaganja, danas postajem punoletna osoba i danas je prvi dan početka kraja moje borbe sa bolešću koja me napala.

Rak ćelija krvi, tačnije akutna limfoblastna leukemija ili leukemija kako je mnogi znaju je moje bolest. Ironično ali niko ne zna šta izaziva leukemiju kod dece, jer to sam ja dete, bila sam maloletna kada sam saznala da sam bolesna, a to je bilo pre nekoliko dana. Mislim da na svetu ne postoji gori poklon za rođendan od toga zar ne?

Ja umirem, mislim, od sutra krećem agresivno sa terapijom ali moja bolest je previše uznapredovala tako da ne očekujem da ću preživeti. Ne mogu reći da nisam bila šokirana jer jesam, plakala sam, vrištala, ljutila se, sve to sam radila prethodnih pet dana dok nisam videla koliko je moja bolesta zapravo uticala na moju porodicu.

Moj otac, tipična hetero muškarčina, bio je izgubjen, ne zna gde ide ni šta radi, moja majka, žena koja čitavog života planira sve i drži ovu porodicu na okupu, svake večeri plače u kupatilu, niko posle tuširanja ne izlazi sa krvavim očima. Ema, moja mlađa sestra, sa kojom se inače najviše svađam, više se ne svađa sa mnom, samo bulji u mene kao da ću svakog trenutka ispariti a Nik, najmađe dete u porodici, moj ludi brat me izbegava, kad god me vidi pobegne glavom bez obzira, ne znam da li je to tipično za dvanaestogodišnjaka čija sestra boluje od leukemije ali ne viđam ga. Čak me i naš pas izbegava, nije da ga nešto preterano volim ali taj beli labrador me uvek balavi, stalno želi da se mazi. Možete li da zamislite velikog psa koji se zove Kralj da se mota oko vas sve dok ga ne pomazite? Ja nisam morala da zamišljam.

To je bila moja porodica, a ovo sam ja. Ja sam devojka koja će današnji dan zapisati u svom dnevniku sa jednom jedinom željom, da neko nakon moje smrti objavi ovo. Znam da neću ostaviti neki trag u ovom svetu osim onog u srcima moje porodice i ponekih prijatelja, ali mogu ostaviti nešto na papiru, možda će to nekada u budućnosti nekome pomoći a možda i neće. Ja sam Aurora a ovo je moja priča za današnji dan, ovo je "Jedan dan za kraj", moj oproštaj od svih koje volim i one koji me ne vole, oproštaj na dan mog rođenja.

Ovako, pre svega želim da nagovestim da ova priča neće biti kao moje standardne priče, imaće deset poglavlja i bilo bi fer da vas upozorim da je bolna. Međutim, ovo je najteža priča koju sam napisala. Rasplakaće vas, kao i mene ali se nadam da će vam se dopasti.

Pozdrav za sve moje maloletne čitateljke

Andrea Kingston