Savremena bajka

Bio jednom jedan neverovatno hrabar policajac. Jednog dana dok je patrolirao obližnjom ulicom, spazio je čudno komešanje u jednoj zlatari. Brzo je uleteo u radnju, ne spazivši pljačkaša koji je stajao iza vrata. Ovaj ga udari bejzbol-palicom u potiljak, a policajac pade kao mrtav na pod. Probudio se dva dana kasnije u bolnici i prvo što je ugledao bio je njegov šef. „Šta se dogodilo? Gde sam ja?“, upitao je šefa. ,,Ti si otpušten”, odgovori mu ovaj mrtav-hladan. Za njegovog šefa se oduvek znalo da je loša osoba, ali niko nije očekivao ovako nešto od njega. Nije čak ni upitao čoveka u bolnici kako se oseća. ,,Hoćete li mi barem objasniti zašto?”, upita ranije onesvešćeni, i to veoma staloženo, iznenađujuće za ovakvu situaciju. Cela policijska stanica znala je za kakve je stvari ovaj policajac sposoban; hiljadu puta je rizikovao svoj život da bi sada, kao poklon za oporavak, umesto skupog pića, popio otkaz. ,,Prevelika bruka za našu stanicu’’, reče mu šef kroz zlokoban osmeh. ,,Mada...’’, nastavi on, ali se zaustavi. Policajac je znao šta sledi – ucena! Ali šta može?! Sada ekonomska kriza određuje život, a njemu je ovaj posao bio sve na svetu. Pristaće, znao je, na sve što mu šef postavi kao uslov. ,,Daću ti tri zadatka. Ako obaviš sva tri, vratićeš se na svoje radno mesto, a ako ne...’’, pravio je šef dramsku pauzu, ,,onda ćeš morati da živiš s tim da nisi sposoban da sagledaš situaciju, već si dozvolio da ti priđu s leđa. Pristaješ?’’ , upita. ,,Zar sumnjate?!’’, odgovori bolesnik. ,,Onda imamo dogovor’’, nasmeja se pokraveno,  ,,Prijavi se večeras na portirnici’’. ,,Večeras?’’ , upita zgranuto policajac, ali on ne dobi odgovor jer je njegov šef već napustio bolničku sobu. Nije imao drugog izbora. On se uspravi u svom krevetu i u istom trenu oseti oštar bol u glavi. ,,Neće valjda ovako ceo dan’’ , pomislio je. Otpusnu listu nije sačekao, obukao se što je brže mogao, povremeno gunđajući nešto o glavobolji. Izašao je iz bolnice i zaputio se kući sa još uvek povijenom glavom. Na putu je gledao samo pravo ispred sebe. Razmišljao je o svemu što ga se snašlo, gledao je pravo, nije obraćao pažnju na to kuda gazi, gledao je pravo... Odjednom, osetio je da se nešto ljigavo pomera pod njegovim desnim stopalom. Okliznuo se, pao, zamalo udarivši glavom u beton. ,,Šta, zaboga?!’’, izlete mu. Okrenuo se i video žabu čija je nožica bila ulepljena u nekakvu žvaku. Žaba je tako bila prilepljena za kolovoz i svakog časa očekivala da postane flekica. Ono herojsko u policajcu natera ga da pomogne ovoj žabi. Oslobodio ju je veoma brzo i spustio je u obližnje zelenilo. Ali nije odmah otišao. Stajao je i posmatrao žabu. I žaba je gledala u njega. I on je gledao u žabu. Na posletku reče: ,,Šta je, bre?’’. Pitanje je postavio čisto iz dosade, nije očekivao nikakav odgovor. Ali onda žaba pusti glas i reče: ,,Pa ništa’’. Bio je to veoma piskutav mučki glas, kao kod nekog pubertetlije kome mutiranje nije pošlo za rukom. Zgranut, policajac podiže jednu obrvu i promuca: ,,M-m-molim?’’ . ,,Pa, mislim, spasio si mi život, pa bi bio red da ti se odužim. ’Oćeš da odemo negde na piće?’’, raskreketala se žaba kao da svaki dan priča s ljudima. ,,Radije ne bih’’ , odgovori policalac. ,,Pa naravno! Sad svi hoćete tri želje! Na šta vam ja ličim? Na zlatnu ribicu, možda?’’ , reče žaba čija su osećanja očigledno bila povređena. ,,Ja bih nešto za glavu, ako može...’’, prikomentarisa policajac skoro šapatom. Kako je to izgovorio, osetio je da mu je levi džep od jakne otežao. Gurno je ruku u džep i tamo pronašao punu bočicu aspirina. ,,Vidi žabu!’’, obradova se on, ,,E, je l’ može sad neka zgodna crnka...’’, ali pre nego što je izgovorio svoju želju do kraja, žaba nestade. Na mestu gde je žaba stajala pojavila se vizit-karta sa natpisom ,,Žaba za sva vremena’’. Policajac strpa karticu u drugi džep i nastavi svoj put.

Kasnije u toku dana otišao je do stanice. Tamo je saznao da je njegov zadatak da večeras stražari u stanici. Teško, s njegovom glavoboljom... Izdržao je nekako do tri sata izjutra, a onda je glava počela užasno da ga boli. ,,Prokleti šef’’, gunđao je, ,,i on, i posao, i pare!’’. Preturao je po ormarićima, obijao radne stolove svojih kolega, ali nikako da pronađe nešto od pomoći. Želeo je da se malo utopli, pa je obukao jaknu. Zakopčao ju je do nosa, a ruke je gurnuo u džepove. Tada je napipao malu bocu koja je zveckala u levom džepu. U bočici se nalazio aspirin. ,,Bog neka poživi onu žabu’’, reče on kroz bolan osmeh. Sada je bio u stanju da dočeka jutro.