Under the spotlight

''Hvala Vam mnogo gospodine Džons, nemate pojma koliko mi znači ova uloga!''
''Zaslužila si je Mila, nadam se da će sve biti kako treba.'' 
''Verujte mi, ne bih ovo propustila ni za šta na svetu.''
''Divno. Onda, vidimo se sutra u deset u mojoj kancelariji.''
''Doviđenja, i hvala puno!''

Zatvorila sam vrata studija i izašla na svež vazduh. Kiša lije kao iz kabla, ali neću dozvoliti da mi išta upropasti ovaj dan. Već je pola 5, Emma kasni. Ponovo. Otvorila sam svoj crveni kišobran na tufnice i čekala da se Emma pojavi. Kiša mi nimalo nije smetala, jer, dođavola, dobila sam ulogu koju sam toliko želela! Već mogu da zamislim sebe na crvenom tepihu, sve te ljude...
Moje maštanje prekinuo je zvuk automobila koji se zaustavljao ispred studija. Ne znam šta se tačno desilo ali sam poprilično sigurna da je blatnjava voda kojom me je taj auto isprskao pre dve sekunde bila sigurna i srećna u bari pored trotoara. Moja snežno bela haljina koju sam danas prvi put obukla više i nije tako bela. Jebote, ličim na dalmatinca.
Taman kad sam htela da priđem autu i ''porazgovaram''  vozačem, vrata su se otvorila i prilično visok mladić kovrdžave kose izašao je iz njega. Prišla sam mu i pokušala da budem ljubazna.
''Pazi kako voziš, idiote!'', povikala sam iz sveg glasa. 
''Hm, lepa haljina...'', odmerio me je od glave do pete, ''pošla si na snimanje 101 Dalmatinca?''
''Ha-ha, baš smešno'', prosiktala sam. 
''Šta želiš od mene, čudakinjo?'' Nasmejao se.
Ah, pa da, htela sam da ti kažem NOSI SE KRETENU, NADAM SE DA TE NIKADA VIŠE NEĆU VIDETI. Ali naravno, nisam to rekla, jer za toliko imam pristojnosti.
''Ništa, baš ništa.'' Videla sam Emmin auto i potrčala da što pre pobegnem od ovog idiota. Čini mi se da mi je nešto dobacio, ali, koga briga, verovatno je ovo prvi i poslednji put da sam ga videla.