OSTANI

Part 2: srijeda

Trailer 👆

Kiša je padala još od nedjelje. Nikoga nije bilo na ulici. Bilo je to sablasno doba tišine i tame, kao da nas je Bog kaznio. Moja je kuća bila tiha, barem sam tako mislila sve dok jutros nije zazvonio telefon. Javila sam se, a sve što sam ćula je bilo teško disanje. Odmah sam prekinula, ali tada nije bio kraj. Telefon je nastavljao zvoniti no nisam se javljala. Nisam se javljala sve dok sat nije otkucao podne, tada sam skupila hrabrosti i javila se. Na moju sreću to je bila Ella, moja prijateljica još iz srednje.

Kako ona kaže bila je uznemirena jer se nisam javljala cijelo jutro. Ono jutros je bila prava misterija, kako bi moj tata rekao. No, prepala sam se bez razloga, netko je valjda pogriješio broj i prekinuo. Cijeli sam dan umorna, nisam spavala još od pogreba. Došlo je par ljudi koji su izjavili svoje saučešće.

Na kraju dana, kako bi moj tata rekao, bila sam stara ja. Morala sam se smiriti i prihvatiti da ih nema. Kada je stigla večer zazvonio mi je mobitel.

"Halo?" Pitala sam shrvano,

"Dobro večer, ovdje John, advokat vaših roditelja. Htio sam vas posjetiti da sutra u pet popudne dođete u moj ured, adresa vam piše na vizitki koju sam vam dao. Očekujem vas, nemojte kasniti." Nervozno je govorio, izgledalo je kao da mu je jako bitno da dođem. 

"Uredu doći ću. Doviđenja." Čula sam jedno prigušeno 'đenja, a nakon toga zvuk prekida. Spustila sam telefon na stol i otišla u dnevnu potražiti tu vizitku. Kada sam se vratila s pogreba samo sam ju bacila negdje, jednostavno mi nije bilo do ničega. 

Prošlo je nekih deset minuta traženja, a na kraju su bile u džepu mojih hlača, stvarno sam neuredna, morala bih pripaziti. Adresa je stvarno bila daleko, na drugom kraju grada, trebala bih voziti barem sat i pol. A i plus toga, neznam što ću obući. Nešto otmjeno ili poslovno, a mogla bi ići i na ležerno. 

Ma, nikad nisam bila modno opsjednuta, neću se mučiti, obući ću košulju i traperice. Otišla sam u sobu i spremila sve za sutra, a zatim sam se odlučila za jednu mirisnu kupku. U redu kreće izbor mirisa, nepodnošljiva sam osoba. Pogled mi je stao na lavandi. To je bio najdraži miris mog tate. Sjećam se još kako bi mi tata govorio da ne čupam lavandu, kaže "to je sveta biljka."

Ušla sam u kupku sva u suzama, došlo mi je da se tog trena utopim, ali nisam, nisam zbog njih. Osječam se tako poraženo i slomljeno. Kao da se cijeli svijet preokrenuo protiv mene. Zašto jednostavno nisu uzeli mene umjesto njih. Koliko god voljela svoj život, oni su mi bitniji.

Već je pala noć, budna sam kao i svaki dan od pogreba. No, moram se naspavati da sutra budem svakakva samo ne profesionalna. Bacila sam se na krevet i gledala u strop, toliko uspomena, a sad su sve samo blijeda sjećanja zbog kojih mi se plače. 

Oči su mi već bile umorne, izgledala sam kao zombi. Nije trebalo dugo, a da ne utonem u san.